Била два другара у време кад нико жив није долазио у Цркву њих двојица су долазила .

Дешавало се да од 10 недељних литургија на само једној буде још неко сем њих двојице и попа. А тај неко би обично била нека баба.

Тако је то трајало годинама и никад се нису питали имали Бога кад само њих двојица долазе у Цркву и нико други не долази. Временом су обојица пожелели да постану попови. Свиђало им се то служење у Цркви, мирис воштанице, ехо појања у празном Храму , дим кадионице, свештене одежде , вечерње , јутрење, литургија . Веровали су обојица у Бога и није им било тешко лети и зими по блату и снегу да иду пешке до удаљене Цркве 7 километара.

Прошло је отад много времена .Један је и даље желео да постане поп , други више није. Више нису деца , имају децу која су скоро узраста каквог су они били кад су долазили сами на гробљанску Цркву 7 километара од села.

____________________________________________________________________

- Ало е брате !!!

- А ?

- Е јесам те пробудио ?

- Е јеси брате , јес то ти?

- Ма да ја сам , чуј , нећу те задржавати , идем у недељу у манастир , звао ме владика и реко ми да идем , рукоположиће ме у ђакона.

- Ма дај ...

- Е стварно сад ме звао владика, па ако ти није проблем , волео бих да дођеш.

- Ако Бог да и нађем неки превоз ето ме.

- Е важи онда видимо се.

- Поздрав.

Уф ... колико је то сати ... већ 9 ... аууу ... требо сам раније устати ... баш сам загино. Попио сам кафу , кроз главу ми само пролази та гробљанска Црква и како смо скоро чини ми се јуче били клинци. Сећам се свега . Увек ми је сунчан дан кад се сетим гробљанске Цркве , и увек је лето. Сећам се и Јоце , он је млађи од мене , после је уписо богословију , завршио , оженио се , радио као вероучитељ... крпио крај с крајем... хвала Богу да је и то дошло већ једаред.

Недеља

Улазим у манастирску Цркву , видим Јоцу у олтару већ је обуко мантију , смешно ми га је видети у мантији , ја начиним кез а и Јоци смешно и он се смешка из олтара. Излази владика завршава се јутрење . Ђакон доводи Јоцу до владике , овај му целива руку сагиње се владика полаже руку на Јоцину главу , чита молитве из неке огромне књижурине, таки требник још нисам видо. Чујем ди говори да Јоцу рукополаже у чтеца.

То тако иде прво у чтеца , затим у ипођакона, а онда у ђакона, после тога иде поп и на крају владика после тога нема више.

То су чинови.

Затим даље нисам чуо , читали су ту неке молитве а тад је вероватно рукоположен за ипођакона а то ти је вако народски речено половина од ђакона.

Затим му метнуше неку огромну чинију у руке налик тањиру од метала неког и ставише га испред олтара да стоји , а већ су Јоци обукли стихар и везали му неку машњу на леђима.

Све је то мени и смешно и занимљиво.

И стајо је тако Јоца пола литургије архијерејске.

А у међувремену позову ме калуђери у олтар и ја уђем, и народа је било у цркви .Мене тако да неко веже и метне ми тај тањир који је нолики ко лавор ја би пуко од смеха ту пред народом, ал Јоца се јуначки држи, знам да сам му се приближио и лупио нешто да се не би зауставио смејати, ал реко нећу да му загорчавам живот .

У олтару видим двоје владика један овај наш и један онај страњски што једва прича српски. Ту је дошо и мрачајски прота јер је Јоца код њега на парохији. Прота је срећан , драго му је, види се то. Кад је прота почео да произноси возглас оним његовим турбофолк гласом , калуђери се за певницом поваљаше од смеха. 

Затим Јоци узеше онај тањир , уведоше га кроз царске двери у олтар  ( а за оне који не знају , царске двери су она врата на средини иконостаса као каубојска врата кроз које једино свештеници пролазе и стају на свето место пред трпезу на којој само свештеници могу стајати) и ту владика опет метну руке на њега и дадоше му ону велику књигу и владика чита све по реду и затим рече да га рукополаже из чина ипођакона у ђакона.

Затим узеше га попови за руке ко мало дете и стадоше га водати око часне трпезе( а за оне који не знају часна трпеза је онај астал у олтару пред којим стоје попови кад врше службу и на њој се припрема причешће и освећује зато се и зове часна , код нас је одвојена од народа иконостасом а код шокаца није) у круг ко на крштењу и на венчању кад иду али мало брже и пева се свјати мученици тропар . Затим је ишло причешће попова и тад се Јоца први пут у његовом животу причестио као клирик , добио је у руке парче освећеног леба које је Тело Христово и пијо је из путира вино које је Крв Христова . И Јоца се толко уплашио да кад су му дали у руке поповски молитвеник( а то се још зове и служебник), руке су му почеле дрхтати . И ја му ондак приђем и рекох му да издржи још 15 минута прочитаће он једну јектенију пред олтаром и то је то . Но салаба сам му утеха био , не постаје се поп сваки дан. Мада није то нешто страшно. Него та остварена жеља, она је страшна, просто видим да Јоца не верује да му се то дешава.

Кад се то све десило изађе онај владика да проповеда , са страњским акцентом.

- Браћо и сестре , ове данас смо хиротонисали нашег брата Јована у чин ђакона ...И ја никоме не саветујем да одабере свештенички позив, јер сви смо позвани да се крстимо и као лаос да се спасавамо. И сви ћемо ми стати пред Бога и одговарати за свој живот на земљи. Али свештеници ће одговарати и за туђе животе. Зато кажем да никоме не саветујем да буде свештеник. Да будемо хришћани свима саветујем. Али свештеник боље немој да будеш. И то вам кажем као свештеник. Наш брат отац Јован сада кад је постао ђакон мораће да иде у народ и да мисонари , да се труди, да свима буде близак , да ради на винограду Господњем, да иде где га пошаљу , да иде од поштанског сандука до поштанског сандука, и да ради све што је потребно за спасење народа и на корист Цркве...

И тако је владика диванио још неко време са оним његовим чудним акцентом оно за поштанске сандуке је поновио још пар пута и то да није паметно изабрати бити поп , мада многи попови мисле да су паметно изабрали јербо лепо живеду и добро зарађују , а шта ће рећи кад стану пред Бога изгледа да су то заборавили да ће се десити, а можда и мисле да се неће десити.

Приђем Јоци у олтару да му честитам и тад умал се нисам заплако , грунула ме сећања и емоушни , сетих се Јоце кад је био клинац како се пентро на звоник и лупо у црквено звоно у сред поднева без иког повода, и како је поп излетео из парохијског дома мислећи да се нешто дешава и како је Јоца после вико да није намерно него пошто је штркљав да је само мало закачио главом ... и сетих се како смо дуго диванили после литургије о стварима вере и били срећни што смо ту где смо при Цркви иако ту нико не долази од ових што се зову нормални.

Брате како живот брзо  пролази ...