Православни Срби у Банату, као и сви Срби, славе Крсну Славу. Како је то уобичајено у нашем народу, и они имају нека своја посебна схватања којима су допринели великолепности овог доброг хришћанског обичаја, којег се од незапамћене старости, са страхопоштовањем држе.

 

Кућевни Светац

 

Банатски Срби у челу „астала" на почасном месту држе славску икону а светитеља који је на њој живописан зову „Кућевни Светац" , сматрајући га заступником својих молитви пред Богом. Шта више, сматрају га за најстаријег укућанина. Чак шта више, сматрају га  јединим сведоком свих молитви, весеља, радости, славља, туга и жалости генерација укућана, кумова и пријатеља.

 

„Светац је увек био са нама", веле. То је једини живи укућанин, који говори својим ћутањем, јер се из наше куће „само с Богом разговара“. Он је једини од свих наших још присутан и познаје баш све наше. Познаје чак и заборављене рођаке, кумове и њихове пријатеље, чак и ако ни њихово име није остало у сећању укућана. Он их је једини све лично упознао и моли се за њихову душу Богу, чак и ако се укућани, уз свештеника (који матичне књиге покојних парохијана води) приликом годишњег освећења не сетимо. Све наде побожних укућана су у њега уложене, наде да ћемо се опет сви окупити у последњи дан „кад буде опште Воскресеније“ и заједно, њиме заступљени, ступити пред Страшни суд, кад се Христос врати на земљу, да суди живима и мртвима.

 

Икону кућевног Свеца побожни банатски Срби ретко мењају новом. Обичај је налагао да стару икону оставе икону у месној цркви или просто оставе у кући када се иселе у друго место, да би Светац остао и молио Бога за покој душа њихових старих, који су сахрањени на месном гробљу. Често су овакве иконе остављане у гробљанским капелама и капелама крај којих су се налазиле „свете водице“, где се у тузи и невољи побожни хришћани особо усрдно моле. Догађало се да се кућевни Светац јави новом власнику куће у сну и опомене га, да поред свог Свеца и њега треба да слави.

 

Икона кућевног Свеца је стога велика светиња и велики је грех поступати према њој на недостојан начин.

 

Приповедаћу вам, међутим, о једном Свецу кога Банаћани страхопоштују, а ретко се нађе фамилија која га и слави.

 

О једном страшном Свецу који редовно походи Банат

 

У Банату влада велики страх од „Светог Тиодора“, за којег верују да походи Банат небом сваке „тиодорове недеље“ Великог поста, коју зову и „хромом недељом". Неки тврде да „Свети Тиодор невидљиво језди небом ноћу на белом хромом коњу у пратњи два Света Аранђела, Михаила и Гаврила."

 

Пошто су „у страху велике очи“, овом призору је народна машта додала свашта. У селу Д... бабе причају како су тиодорски коњи врани, а у селу У... приповедао је један веома стари човек како ову поворку Светаца прати „хроми деда Давид који тера хроме коње“. У свим селима Баната сујеверни причају како Свети Тиодор за собом вуче ораће ланце, а којегде машта додаје на те ланце и букагије, па тиме објашњавају грмљавину која се на небу каткад јави током „тиодорске недеље“ и ако јој време није. Било је људи који су дали да им живопишу икону Св. Тиодора на коњу белцу, некад и са она два Архистратига на коњима, поред Св. Тиодора – Светим Архангелима Михаилом и Гаврилом. Румуни о Светом Тиодору приповедају читаве бајке, које су много непријатније од српског сујеверја и у којима су „Тиодорски коњи" крвожедна чудовишта, прави демони ноћи.

 

Наш велики етнолог Александар Филиповић темељно је истражио ово старо веровање и доказао да се ради о древном предању које потиче још из незнабожачког доба, а које је сујеверни народ приписао Светом великомученику Теодору Стратилату. Свети Теодор је у доба христоборног цара Диоклецијана мученички пострадао јер није хтео да напусти веру Хришћанску на царску заповест, а житије овог Светитеља је записано у Житијима светих. Изабрао је мученичку смрт и одрекао се високог достојанства у царској војсци, да не би похулио, да се не био одрекао Господа. Његове Свете мошти данас чува сремски манастир Ново Хопово, где су донете из цркве у Инђији, пошто су чудесно сачуване иако се црква запалила услед удара грома. У том манастиру  је у младости служио чувени Банаћанин, јерођакон Доситеј Обрадовић, пре него што се, послушавши старца игумана, отиснуо у свет да изучи мудре књиге како би на корист народну посвећивао тада неписмени народ и његове прваке уразумио. А зна се да је послушање монаху више од молитве и поста.

 

Мукотрпно је просвећивање народа напредовало, а нарочито уразумљивање народних првака. Кад су успостављене редовне школе, охолост је обузела велики број школованих, па им се благоразумно познање сврхе просвећености помутило, и побожност су исмевали као сујеверје. Отуд данас школовани често неће, а необразовани и не може да сазна ништа  о великом Светитељу Теодору Тирону и манастиру у коме чува мошти Светог Теодора, наша Света матер, православна Црква.

 

Како преварити Тиодора?

 

И тако, до данас остаде сујеверје о некаквом страшном Тиодору, који кажњава оне који га не поштују, него раде на „тиодорски петак“. Пошто сујеверне жене знају да „не ваља радити“ уочи „тиодорске суботе“, а не може се баш ништа у кући један дан не радити, за сваки случај оставе нож или маказе у прозор пред спавање, како би превариле Тиодора. Јер Тиодор, убеђују себе оне, зна које га нису поштовале, па „оће да им се јави“ ноћу и залупа им на прозор. „А кад види да је домаћица оставила маказе или нож у прозору, мислиће да их је ту оставила да му покаже како ништа није радила, јер се сетила да је његов дан био“.

 

Тако је на пример у селу ... баба лепо рекла унукама да не шију, и објаснила им како не ваља, јер је „Тиодорски петак“, али једна од њих није хтела да послуша: „Баш ме брига за твог Тиодора и твоје бапске приче, ко је то још видијо“ – и још се смејала. А у глуво доба ноћи, све укућане је пробудила страшна вриска те девојке. Кад је дошла себи, рекла им је да има велику страву, јер јој је један страшан човек бесно залупао на прозор громогласно вичућиче: „Ја сам Тиодор, дошо сам да ти се покажем, да видиш ко сам ја, сад ћу ја да уђем, јао теби!“ Укућани су јој одмах објаснили како је само страшно сневала, а баба јој је одмах прометнула жеравицу кроз кошуљу, да отера „страву“. И ујутру је пустила девојку да дуже спава, а касније, кад је доручковала, казала јој је: „А зар ти нисам лепо казала да не шијеш уочи Свеца! Сад добро пази, јер да знаш, може да те из куће извуче и пода својим коњима да те копитама изгазиду!“

 

Ова девојка је напустила хришћанску веру, цео живот провела као атеиста и тако је и умрла. Али, никад, никад више, до краја живота није шила на "тиодорски петак" иако је била кројачица по занимању.

 

Пуно има таквих прича, а ја ћу да вам приповедам како се кроз један сујеверни страх указала Божија мудрост, слично ономе што је писано:

 

"Сила се Божја у немоћи показује."

 

Тиодор прогонитељ

 

Била два добра другара Р... и П... . Пошто су се годинама веома слагали као колеге на послу (то је било у безбожно доба комунизма), кад се П... женио,  окумио је Р....

 

И остали су добри пријатељи и као кумови до краја живота. Међутим, овде није причи крај.

 

Иако су и Р... и П... били поштени и ваљани људи и чак Бога признавали у то богоборно доба, нису били побожни, а за цркву уопште марили нису, мада нису ни били њени непријатељи. У животу су се добро снашли и може се рећи како су и они и њихове породице живеле угодно.

 

Како су послом прешли у исти град, Р... је уз запослење помало покушавао и да тргује, па се укључио у трговину старинама. Да би такав трговац добро зарађивао, пошто је обрт мали и спор, ваљало је да купи старину јефтино, а прода скупо. Лепо му је ишло, пошто је тада било пуно људи који су мислили да су све старе ствари безвредне и за бацање. Р... је уз остале старине трговао и старим иконама, међу којима су се често нашле и славске иконе. У доба комунизма, лакоми и богоотступни су нарочито јефтино распродавали светиње побожних предака из домова, који су у доба њихових очева и дедова били гостопримљиви домови Господњи.

 

„Шта ће ми та старудија у кући, само да ме плаши“, говорили су безумно, не знајући да је „страх Божји почетак мудрости“.

 

На тај начин би у бесцење продали сопствену дедовину и очињу светињу, а новац потрошили нетрагом, баш као у оној народној пословици:

 

„На чибук је деду попушио, подерао оца на опанке.“

 

Власти су биле богоборне, скоро као у време цара Диоклецијана који је погубио Св. Теодора. Међутим, оне овај пут нису хришћане и њихове светиње черечили и бацали љутим зверима, већ су њихове судбине предавали у власт злих људи који су често имали и зверињу ћуд. Трговина светињама такве није много занимала.

 

У послу ове трговине је учествовао и наш Р... На ретким иконама се могло добро зарадити, он је препродао неколико оваквих икона и на њима зарадио боље него на било којим другима без великог труда.

 

Међутим, "Боља је сува кора хлеба стечена трудом, него дукат стечен неправдом", каже наш народ.

 

Како је увече легао да спава, усни да иде улицом у мраку, па месечини. Одједном је налетео на једног крупног, снажног, опасног, бесно човека. Одело му скупоцено, златом проткано, плашт му на леђима црвен, златом порубљен. На грудима златан оклоп, а за појасом му сабља.

 

"Ко си ти, безобразниче, да налетиш на мене!? Знаш ли ти на кога си наишао!? Шта ће твоја рука на мени!? Сад ћу ја да ти покажем на кога си натрчао!!!"

 

Р... се окрене и почне да бежи, а онај га појури. И све му је ближе и ближе онај човек. У тој трци, Р... се све више умара. Таман му се учини да је измакао, али опет се изненада појави прогонитељ и појури га, претећи му и вичући на њега, Тако сву ноћ, па таман да га прогонитељ стигне, таман да га ухвати, а Р... се прене из сна и пробуди - сав у голој води.

 

Следеће ноћи, опет усни исто, само из даљине онај човек викне: "Ха, сад ћу да те ухватим!" и опет га појури. И треће и четврте ноћи исто. „Боже ме прости, ја се уморим кад спавам, а одморим се кад сам будан“, мисли се Р... И тако из ноћи у ноћ. Пролазе дани, недеље и месеци... а све исто, па се Р... врло забринуо за своје здравље.

 

Ишао је код лекара и свашта су му препоручивали. Те не смеш да једеш ово, те не смеш да пијеш оно, те требаш да вежбаш овако, те да се тушираш онако, те да легнеш у толико сати... Стигао је и код психијатра и код неуролога. И пилуле му преписивали. Испитивали му срце, мозак, крв, мокраћу... и ништа. Пио разне лекове али не помаже, невоља остала иста. Распитивао се код људи, да нађе бар неког ко је имао сличан проблем - бадава. Нико никад није чуо за такву муку.

 

Питао на крају врачаре има ли му помоћи. А Свака врачара бајаги зна све. Нема шта не знају оне.  Кажу му бабе: "Ти си навук`о страву", ваља ово и оно. И њему су протурале жеравицу кроз кошуљу, лупале ножем о шерпу над његовим креветом, остављале му конце под јастуком и испед врата, бајале  и свакаве враџбине "од страве" обављале, али ништа није вредело и ни једна бабина враџбина није му помогла, само је горе било.

 

„Изгубио јадан човек миран сан", говорили су људи, сажаљевајући га. А како је Р. био поштен човек и по природи веселе нарави, тиме је људима било тужније да га виде несрећног, како се мучи.

 

Једном приликом, досети се жена и каже му: „Та кад те већ сваку ноћ тај јури преко зидова и башћа, питај га шта си му тол`ко скривио да те јури“. Р... прихвати женин савет.

 

„Некад је добро жену послушати“, вели стара народна мудрост.

 

Кад је заспао, ево га прогонитељ: „Ха!“, каже, „е ове ноћи ћу те баш стићи!“. А Р... се у сну сети шта му је жена рекла, па му каже: „Ал` ко си ти и шта сам ти ја тол`ко скривио да ме јуриш?“ А прогонитељ му каже: „Ја сам Теодор, а шта си ми скривио то ћеш знати кад те стигнем!“... и јурне опет за нашим Р... који се у бежанији претури и упадне купине и оне га по лицу изгребу. А када се опет ујутру пробудио у голој води, измучен од бежања и скривања – оно сво лице у сну изгребао сопственим ноктима. Све одмах исприча жени како му се казао прогонитељ. Чуде се обоје, а ни једном ни другом на памет не пада о каквом Тиодору се ради. "Е, ко би то могао бити, па ја не знам никог ко носи такво име", вајкао се Р...

 

Онда се догодило да се Р... преселио са породицом у нови стан. У новом стану већ прве ноћи није сањао Тиодора. Недеље су пролазиле. Прошла су два месеца и пита га жена: „Је ли, ти сад лепо спаваш, немаш више ноћне море?" „Не", одговори јој Р... „Мора бити да Тиодор не зна где сам, јер сам се одселио. Изгледа сам му побегао".

 

Не може се преварити Тиодор!

 

Ех... Још исте ноћи усни он како неко лупа из све снаге на вратима новог стана. И тако, у сну, Р... отвори врата и има шта да види. Како је отворио врата, а на вратима исти онај Тиодор, сав кипи од беса, страшан, намрштен и огроман, већи од врата:

 

-          А-ха!!! Мислио си да се од мене сакријеш!? Е сад ћеш да видиш шта ће да ти буде!!!

 

И ухвати Тиодор нашег Р... ручердама за гушу, а овај њега за зглобове, да не би био задављен. Рвали су се и јурили по стану, па Р... некако успе да се ископрца из тог гвозденог загрљаја и заграби кроз врата, низ степениште на улицу, а Теодор за њим, вичући: „чекај, чекај, само, док те стигнем, не можеш ти да се сакријеш да те ја не нађем". И таман су ноге Р... отежале, таман је обамро од умора и умало да га Теодор стигне, и пробуди се.

 

Тако опет из ноћи у ноћ, све по старом, наставила се јурњава годинама. Оно, истина, није сваке ноћи. Некад га Тиодор остави на миру, па му не долази у сан. Некад састави и две недеље мирног сна. А некад заређа ревносно, па јурњава из ноћи у ноћ. Све у свему, никад мира ноћу. Кад год треба да легне, Р... само мисли:  „Боже, оће `л Тиодор и ноћас?"  

 

Само кад заноћи негде на путу, или оде на одмор, Тиодор га остави на миру. Али, како се врати кући, опет иста јурњава.

 

"Боже, па ко је тај Тиодор и шта сам му баш ја толико згрешијо!", често се вајкао Р..., и не знајући да крштена душа иште одговора од онога ко зна шта њој треба боље од ње саме.

 

Бог, па кум

 

Прошло је пуно времена, попустила је мржња комуниста према хришћанској вери, пошто је сав народ видео да је њихова комунистичка вера лажна, а да су и сами комунисти престали у њу да верују, пошто је зло човеку ако дуго живи и упрвља се према лажи. Само мали број је остао оних који су још тврдоглаво мрзели Бога, Божију Цркву и побожне људе.

 

У то доба је кум П... отишао у пензију. Од уштеђевине је у родном селу, близу града где је провео радни век, подигао нову кућу, у којој би провео старе дане и потом оставио деци у наследство. Да би све било као што ваља, дао је да се изради и нова икона крсне Славе. П... је дуго година због запослења морао да буде члан комунистичке партије и стога није славио славу, нити држао иконе, јер су комунисти ригорозно проверавали да ли су чланови њихове партије заиста одустали од „назадних обичаја". „Лепо, знају кад је слава, па ти пошаљу неке да купе прилог за децу и траже да их пустиш у кућу, да ти напишу признаницу, а све завирују по кући да виде је ли упаљено кандило или свећа“, говориле су жене. Сада, кад више није било притиска и шпијуна, хтео је П... да се врати кућном реду, онако као што су и стари његови. Дао је да икону изради тада чувени живописац, монах, на златом опточеној дасци. Икона је у истом манастиру освећена.

 

Светац је у кућу стигао уочи крсне славе П... На „навечерње свеца“  (тако се у Банату назива дан уочи Крсне славе) икона постављена на зиду, па је потом и свештеник обавио освећење дома и пререзао колач с домаћином. Потом је П..., како благочестиви обичај налаже, позвао пријатеље „на светац“, а нарочито и обавезно свог вољеног кума Р...:

 

„Куме, дођите нам на светац.“

 

За кума је приправљено нарочито место - у челу стола, под иконом Свеца.

 

Кад је Р... ушао у кумову кућу, укућани и гости су га радосно поздравили. Али, тамо има шта да види! Над местом у прочељу, баш тамо где он као почасни гост треба да седне, њему иза леђа, на зиду, огромна икона са које га право у очи гледа његов дугогодишњи прогонитељ, мучитељ и смртни непријатељ из сна - кућевни светац његовог кума!

 

Кумов Тиодор!

 

Гледа га у очи Свети Теодор Стратилат. Намргођен, под светлошћу кандила и свеће, сав опточен златом. У очима, под мргодним веђама, гнев цапти. На рамена му два љута лава, канџе исукали и зубе искезили. И златно сунце на прсима његовог јуначког оклопа се намрштило и немилосрдно га гледа. Страшан јунак у својој златној одори, под пурпурним плаштом и шиљатим сребрним копљем на леђима. Оштру сабљу кривошију десницом је већ исукао из крвавих корица. Као да ће сваког тренутка да загрми:

 

- Ха! Дед, седи сад за мој астал кумујеш, јуначе! Пробај да ми окренеш леђа - оде теби са рамена глава!

 

„Мени су се од страха обе колене о`цекле", причао је после Р... Само је руком био позвао кума да дође.

 

- Куме... овај... знаш, ја... ја морам прво насамо... морам прво насамо ја да се помолим твом Свецу... Молим те да изађете сви, морам ја с њим нешто да се разговарам насамо.. Знаш, твој Светац... То је у ствари мој Тиодор... Онај мој Тиодор...

 

„Бог, па кум", каже наш народ и свечари су испунили кумову молбу. И они и гости су изашли из собе и оставили Р... насамо са Свецом.

 

Р... никада ником није хтео да каже шта је Светом Теодору исповедио и шта се с њим разговарао. „Шта смо се разговарали, то знамо он и ја.  Ал` на крају сам молио Тиодора да ме више не јури". Зна се да је Р... после молитве на слави био уобичајено расположен (Р... је по својој природи био веома духовит, али и изузетно осећајан човек). Весело су провели славско вече и Р... је кумовао под иконом Светог Теодора још много година потом, у весељу.

 

Светог Теодора више никад није сањао.

 

Нисам више чуо да је Р... препродавао старе иконе. Питао сам људе је ли престао са тим послом. Нико није знао да ми каже. Али, људи су говорили како му се вратио миран сан после „разговора са кумовим свецем".

 

„Вратио се човеку миран сан", говорили су људи, срећни што весељак више не пати.

 

Р... је касније, када су га задиркивали, због Тиодора, говорио:

 

„Немој да те кажем Тиодору, знаш, ми смо сад другари!“

 

Наравоученије

 

Када се крштена душа, не држи побожно у свету и не мари за Свете тајне, Бог је ипак не заборавља. Ако је крштени човек честит, макар случајни сусрет са божијим угодником, макар и на основи сујеверног страха о коме је слушао од својих старих, макар и због неправедности коју је чинио из незнања, у његовом срцу може да се роди страх Божији, који га може вратити на пут честитости.

 

„Страх Божји је почетак мудрости", речи су Духа Светога, записане у Књизи Проповедниковој Светога Писма.

 

 

 

  Причу ову послао ми је један човек