Прошле седмице сам заиста имао пуно обавеза. Не знам ди ударам. Сваки дан преморен, предвече једва гледам. Веома уморан и поспан једва прочитам моливено правило, више нако за себе него за Бога. Стровалим се на кревет и заспим ко клада. Ујутро Јово на ново.

Прође и та недеља, видим по распореду послова да ова недеља неће бити оптерећење. Сав хепи смислим шта ћу радити у доколици. Могао бих рецимо да средим мало своје књиге да се зна неки ред. Или шта знам, да тркнем до Пере црквењака из суседног села, он је добра инспирација за ове моје приче. Или просто да се опустим и одгледам читав онај серијал што сам скино са нета моје омиљене серије.

Устајем први дан "слободне недеље". Порадим оно основно. Скувам кафу. Седам за комп. Погледам шта има ново у свету. И не могавши да издржим одмах отворим серијал. Припремим тако по две серије унапред да чим заврши једна пређем на другу.

Екран ми стоји мало накриво, искосим се из столице да наместим екран и како сам се цимно тако ме ушине у леђима. Добро је, није страшно, мислим се, изгледа ме само мало ћапило. Гледам прву серију, пијуцкам кафу, али већ на свако померање руке и приношење кафе устима осетим жигање и мањи бол. Гледам другу серију, сад већ не могу да се окрећем без бола. Покрећем трећу серију, одгледам до пола, а бол постаје тако јак да већ стењем. Ма нема шансе да одустанем. Отворићу и четврту серију. Нека боли, проћи ће.

Шипак. Погледао сам пола четврте серије и моро сам да легнем. Не могу да стојим, не могу да седим, једино могу да лежим. Али и тад боли.

Хм.

Не предајем се тако лако.

Отићи ћу код баба Јуце, она намешта кости и сређива кичму док си реко пиксла.

Ал како ћу отићи? Она је 8 километара од мене.

Некако ћу се попети на моторић па полако.

Одлазим код бабе, једва долазим до ње.

Баба је стара гарда бабона с почетка прошлог века. Та зна на чем земља стоји. А има оне њене урокљиве очи што светлуцају и шкиље увек као да гледа кроз тебе. Село говори да је вештица, пу, пу, пу. А тешка је ко туч. Никад с њом не знаш на чем си. И вазда нешто зановета.

Ал није вештица, та ваљда би ја знао да јесте.

Баба има окачену икону Богородице у својој "ординацији". 

Вештица ваљда не би имала иконе, а можда и би, ко ће их знати...

- Помаже Бог баба Јуцо, како се живи?

- Бог ти помого  црквењак, јел те јопет уфатило? 

- А шта ти мислиш?

- А шта сад ниси радио? 

- Та откуд ти знаш дал сам или нисам? 

- А што ти мислиш да ја знам? 

- А што ти мене питаш ома то? 

- А што те не би питала, кад си се згрбио, та видим? 

- Па кад видиш онда ти је ваљда јасно? 

- Е није ми јасно јербо сам ти рекла прошли пут шта да чиниш, а ти не чиниш, и онда шта ош ?

- Како шта оћу, зар не видиш? 

- Та видим само да си се згрбио а откуд знадем по шта си дошо, можда оћеш да пазариш нешто. Јел оћеш да пазариш нешто? 

- Та шта би ја пазарио отебе? 

- Шта ти треба? 

- Леђа да ми наместиш!

- А зар неш пазарити? 

- Иди баба у очин! Шта ме више замајаваш, видиш да сам здраво болестан, та једва стојим.

- Е па ти онда синко лези.

- Ди да легнем? 

- Ево овди. И скини те твоје рите ако оћеш да те средим.

- Сређен сам ја давно.

- Ајде, ајде не кукај, тако млад човек а вазда нешто кука, ко баба нека.

И крене баба Јуца да ми сређива кичму, а оно само пуцкају кости, ди год притисне очи ми искачу.

- Ето сређет си. Сад мош уколо. Само мало стесај тај твој бојлер, и иди на воздух, шта си се забио у кућу ко млада пред венчање. Иди шетај мало. Неће ти ништа фалити да мало шеташ, сад је лепа природа, јесен је, има лепог воздуха. Човеку треба да се напуни воздухом за зиму, јер преко зиме свакако неш нигди излазити изкуће.

И стварно како ме баба испусти из шака, ја скочих ко момак. Сав срећан седох на мотор па јуриш кући да наставим гледати серију.

Одгледам тај дан још једну и нисам више мого, стално ми се врти по глави оно од баба Јуце да треба мало да шетам. Ал мрзело ме, па сам нешто дангубио укући.

Сутра дан чим сам очио отворио и порадио оно основно, ома скувам кафу и упалим комп и кренем са серијама. Таман се удубих у другу серију тог дана, кад заболе ме глава тако јако да очи оће да ми искоче. Не могу ни у екран да гледам, слика ме у мозак боле.

Јој мајко моја шта сад да чиним. Ништа нагутам се ја лекова, и легнем мало да одремам небил ме како прошла глава. Устанем дваред гори нег што легох. Макар да је ноћ па да поново легнем. Шта сад да радим, куд да идем? 

Ништа, седем тако на кревет узмем бројаницу уруке и удри на молитву, кад већ ништа не могу да радим што ми је воља ондак ћу макар да радим оно што ми није воља.

И тако мало читам, мало се молим прође дан некако ал главуџа никако.

Сутра дан устајем невесео. Полако се придижем.  Гледам, глава ме не боле, леђа ме не боле. Супер! Порадим по кући шта има и поново ритуал, кафа, комп, серије.

Кад у пола прве серије заболеше ме плећа тако гадно да се не могу исправити.

Ма то су већ неке врачке, па ди да ме сваки дан нешто стрефи то није нормално.

Опет седем на мотор и правац код баба Јуце.

- Опет ти? 

- Јел ти сметам? 

- Та шта би ми смето?

- Па што се буниш? 

- Ко вели да се буним? 

- Па што се чудиш? 

- А ко вели да се чудим? 

- Сама си ме питала од куд ја поново, та шта ме зафркаваш? 

- Нити те зафркавам. Само закључивам да ме ниси ништа послушо.

- А како ти знаш да те нисам ништа послушо? 

- Та јопет си згурен.

- Јесам. Да си ме оправила прошли пут како ваља сад не би поново долазио.

- А ти да си ме послушо не би био згурен.

- Ма немој ! Да сам те послушо да шетам ко лудак неки, да се надишем воздуха да га скупљам зазиму, ко да сам ја неки акумулатор за воздух. Ти баба јеси мајстор за коске ал шта ти знаш о науци и воздуху?

- Знам да моје речи не вреде данас ништа, па ипак долазе ми ти доктори и научници да има намештам кости тако ко теби иако се њиве речи више уважавају и слушају. Него ајд да видим шта је сад с тобом.

- А ево сад ме стрефило у плећима.

- Ајд лези ту саћу ја то наместити.

И среди ме баба за тили час, ја опет ко момак, ал сад већ нисам тако чио и весео, јербо ко зна шта ће ме следеће стрефити.

- Јел баба Јуцо да те питам нешто.

- Ајд приупитај.

- Јел ово мени нека магија што вако сваки дан ме нешто стрефи? 

- Није ти то магија.

- Па како онда ово да разумем?

- Е јак си ми ти црквењак. Имаш тамо пуну Цркву поповских књига а ти само гледаш колико ћеш пара да зарадиш. Узми тамо неку књигу па читај, тамо све лепо пише, ал нема ко да чита.

- Е баш сад тамо у некој књиги пише што мене леђа болу. Ма иди баба ти мене опет зафркаваш. Ако знаш реци ми, ако не знаш немој ме зафркавати.

- Па знам. Мора нешто да чачка. Ето то ти је одговор. Чим си први пут дошо лепо сам те питала шта не радиш а ти си крено да се свадиш са мном. Јел да си нешто радио ко што ниси, ни ти ни онај твој поп никад ништа не радите, ондак ти се то не би десило. Јер неће то на радника него на нерадника. 

- Значи ипак да шетам? 

- Шетај!

Одем ја намах до Цркве и прву књигу коју сам уватио отворим и прво што сам угледо прочитам а он пише: "Трпљењем својим спасавајте душе своје."

Вииш, зна баба сто чуда, стварно мора нешто да чачка.