Код старог мрачајског проте на парокији живи је један намћораст, како то данас кажу, човек са посебним потребама. Ја мислим да он нема  никакве потребе сем да малтретира људе око себе.  Иначе лик је у време СФРЈ био неки функционер комунистичке партије и дуго времена кључни човек за заустављање грађења Цркве у том селу. Кад год би се мештани организовали да граде Цркву он би ишао од једног до другог и претио им, уцењивао их, или чак подмићивао да саботирају изградњу. Био је оно што се каже страх и трепет у селу а људи га нису двоструко волели , прво зато што је био сатрап а друго зато што је изгледао тако како изгледа. Истина има и руке и ноге за разлику од Ника Вујичића али је  низак , са великом носином , изразито мршав и оно што га је чинило инвалидом је велика грба као у камиле на леђима. Овај презир према његовом изгледу је постојао само зато што је био ђубре од човека. Како је пропао комунизам тако је пропао и он лично и народ је престао да га презире и почео да сажаљева. Но и поред тога сажаљења било је немогуће помоћи му , јер његова гордост то није дозвољавала.Како  себи да дозволи да народ којега је он прогањао сад помаже њему убогом грбавцу .

Састављао је крај с крајем и на крају мрачајски прота, који се није обазирао ни на шта, не толико због њега колико због његове породице ( жене и деце) почне му помагати новчано и свакако . Доносио му је гардеробу за децу, храну, плаћао комуналије и све друго. Но грбавац никада није имао речи захвалности него је заједљиво и сикћући вазда говорио како га поп срамоти пред селом , и да му се на тај начин свети за оне протекле године кад је он попове саботирао и цинкарио дебеу. Све те његове ујдурме највише су трпели његови ближњи деца и жена. Кад му је ћерка поодрасла удаде се за једног локалног маџара , паора са много земље , прешла из једне робије у другу што каже народ. Истина тај маџар је био човек добре душе али као и сви паори много је пио. 

Једном приликом у село се вратила млађа жена која је неко време живела у Африци те је довела своје дете , наравно црнче . У башти кафане поред редовних сеоских локатора и по неког бизмисмена и неке омладине,  седели су  грбавац и  прота. Утом наиђе баш та  жена гурајући у колицима црнче  а грбавац заједљиво добаци жени што је баш те ствари морала да ради са црнцом . На чега га прота спусти: " Па шта ако је црнац, макар није Маџар!". Кафана се заори од смеха. А грбавац не могући да издржи почне да псује Бога и Цркву и попове и све по списку из црквеног календара те се дерњајући баци у неки комунистички занос да присутном народу објасни како су попови лопови и како Бога заправо ни нема , него је та религија "опијум за народ" и одлична прича за поповски бизнис. А прота се смеши па на крају кад је овај стао са хулама и комунистичким манифестом, прота мирно рече:" Псуј грбавче, псуј, и ја бих га псовао ( мислећи на Бога ) да ме је таког наказног створио!" . Тек тад се кафана претвори у стадион од громогласног смеха а грбавац подви реп црвен као деда мраз у лицу и оде кући.