Велика слава код Србаља.
Заиста пола слави а пола у госте долази.
А још снег нападо, па клизаво , страшно...
Ал народ као и увек расположен за славу и празнике, једни кољу прасиће а други рибе, истина ових са прасићима је више.Господин попа се бунио првих година , а после ућуто.
Код попова иначе постоје два стања, једно је да волу да попују, а друго да су незаинетресовани.Кад попују углавном их нико не слуша, а кад су незаинтересовани углавном некоме нешто пропусте да кажу.
Крећемо у акцију.
Прва кућа. Улазимо у двориште. Велико економско двориште .Много помоћних објеката, механизација, све по пеесу. Кућерда на лакат, огормна, два спрата.
Прилазимо вратима, интерфон са камером, звонимо, чује се женски глас:
- Изволте .
- Свештеник је овде , дошли смо за славу да светимо водицу.
- Идите около куће , први улаз.
Одлазимо по упутству, около куће , јелте, нека шокара, полушупа-полукућа, врата висе на шаркама, умазана , прљаво све , ко да не припада истом дворишту, столарија стара , трула, прозори неки цели неки полупани , излепљени селотејп траком( оном браон) .
Отварамо врата , улазимо.Мало смо збуњени.
- Помаже Бог !
- Бог вам помогао, децо.
Појављују се у мрачној соби стари дека и бака, на асталу хрпа лекова, суђе , теписи стари похабани, сав намештај има година колко и они.
Господин наравно изваљује по обичају:
- А ви сте подстанари?
- Не, ми смо родитељи.
Родитељи? Боже свашта мислим се у себи , господин попа такође збуњен, видим да му је непријатно, поред нолке кућерде, родитељи живе у страћари , иза куће ко пашчад нека.
Осветимо ми водицу. Баба даје 200 динара, вели нема више мала јој пемзија, и почиње да плаче.
Ми ћутимо, шта ћемо.
Деда смирује бабу, држи је за раме.Баба се ућутала.Господин нема живаца, пита:
- А ко живи у овој кући напред?
- А то су нам синови и снаје- Каже деда.
- Аха , добро, а они не примају свештеника?
- Не, то само ми славимо, а они не.
- Добро.
Одлазимо.
Друга кућа. Огромна капија , испред куће паркирана два џипа, и још неки афтомобили велики. На капији интерфон.Звонимо.Отвара се капија.
Два добермана у боксовима скачу ко блесави.Излази један средовечан човек.
- Помаже Бог- вели Господин попа.
- Добар дан – Одговара ладно човек.
- Ми дошли за водице.
- Аха, сачекајте ту мало.
Одлази негде, враћа се после пар минута, ајте за мном.Опет око куће, улазимо опет у неку страћару, тамо баба лежи у кревету и нико више нема.Човек стоји с нама.Баба јадна покушава да устане , да целива попу руку, ал не може .Свештеник јој прилази , она ипак некако узима његову руку у своје руке и целива је.Свештеник чини знак благослова над њеном главом.Баба плаче , без гласа, само јој сузе иду.Каже да је у кревету већ 10 година, желела би да се причести.Свештеник обећава да ће још колико сутра ујутро доћи да је причести.Бака пита како да пости данас.Свештеник каже да не мора, свакако је већ болесна.Каже бака на то да ће ипак постити, на лебу и води.Човек који је ушао са нама , а који јој је очигледно син, све посматра немо и незаинтересовано, као да се дешава нешто у 19-ом столећу а не сад , овог момента.
Освештамо водицу, баба каже како не може доћи у Цркву , жао јој је, а волела би, мислим се у себи „не брини ти баба ништа ти ћеш ускоро у небеску Цркву гарант, а шта ћу ја јадан.“
Баба даје знак руком , свом безосећајном сину , на паре , које стоје на столу , да нам их да.Свештеник неће да узме, баби опет лију сузе низ образе,говори:
-Узми сине , нису то никакве паре.
-Нека , мајко , не треба – Каже Госн.попа.
-Само ти узми, то је мени за благослов, за мене и ово моје потомство , да их Бог погледа.
Њен син гледа подсмешљиво на целу ситуацију, јасно је да он ни у какве благослове и богове не верује.
Одлазимо.Туга у срцу, кнедла у грлу.
Трећа кућа. Огромно двориште , кућерда на лакат, све као и код претходних кућа.Не знамо више где да идемо, одмах крећемо около куће.Међутим нема никаквог објекта, враћамо се на улаз, улазимо.
Затичемо једну бабу како седи за компом и кликће мишем. Ја почињем да се смејем , а господин попа се још није опоравио од претходних кућа , није му смешно.
- Помаже Бог мајко- вели он.
- Бог вам помогао децо, стигли сте.
- А ево, мало је клизаво , ал иде се полако.
- Јесте ли се уморили?
- Јесмо мало, ал није страшно, млади смо.
- Оћете да ставим кафу , да попијете да се загрејете, док ви завршите водицу , утом ће кафа?
- Може мајко-Вели попа(оте ми реч из уста, е таког га волем).
Баба нас води у једну собу , где је све већ постављено, и тањир са водом и босиљкача и кадионица са брикетом и тамјаном и крст , само да још има и требник па да не отварам торбу.
Испред нас неуобичајена сцена, на зиду испод мале иконе св.Николе стоје с лева на десно три велике фотографије, Тито, Дража и Хендрикс( са све оном микрофон фризуром).
Реко сад ћу да умрем од смеха, прво баба на компу а сад ове слике испод светог Николе, јаоооо, бахахаха.Једва се суздржавам, брк ми се смеје, ал ћутим јуначки, ма само да изађем из ове собе...
Изађосмо некако , одужило ми се ово , баш нако гадно...
Седнемо да попијемо кафу.
Не да ми ђаво мира , питам:
- Јел баба морам нешто да те питам ( а попа ме значајно погледа, јасно му је шта ћу да питам, ал ја намерно променим смер приче да не реагује).
-Ето кад смо улазили у кућу ви сте нешто радили на компу ?
- А јесам , срећо, то се ја дописивам са ћерком, она је у Аустралији, па вако можемо сваки дан да разменимо коју реч, није ко да је овде, ал ми пуно значи.
- Аха ( и онда збрзам) а оне слике испод св.Николе , мислим какву сиболику имају?
Попа се нарогушио , зезно сам га, ипак сам пито.
Баба се снуждила, јеби га , зајебо сам се , нисам требо питати, па каже:
- Знаш сине, мој муж бог душу да му прости је био комуниста и он је ту слику ту метно кад смо ми купили ову кућу, а ја сам ставила икону наше славе, то је и моја девојачка слава и његова слава, па већ кад он није тео да слави , ето ја сам славила. А Дражину слику је метно мој покојни син, он је био на ратишту као добровољац и тамо је погино, а ова последња слика од оног чупоње, то је мој покојни унук ставио , он је јадан после очеве смрти кад га је матер напустила почо да се дрогира и ето умро је од тога, плака ла сам и молила га да то не ради, ал није вредело. И тако су баби остале те три слике као успомена на њих тројицу , и нећу сине да их скидам, то ме на њих подсећа док сам жива .
Знао сам да нисам требо питати.Ништа идемо даље.
Следећа кућа.
-Помаже Бог.
-Бог вам помогао.
- Ето ми дошли да светимо водицу за славу.
- Добро , а шта треба , ми смо тек почели славити славу па не знамо.
- Треба један тањир са водом и парче свеће ако имате, ако немате , није проблем.
- Ево имамо ове украсне за јелку, може ли то?
- Ма може само ставите ту на сто.
Белај, што мрзим округле столове , зашто их уопште и праве.
Господин попа иначе има гадан обичај да сваку ствар коју користи стави било где , те тако стави требник на један крај стола , а кадионицу на други.И овај пут то учини а ја у журби кренем да купим то све за њим.Но не би био проблем да он у исто време није крено да им даје крст да пољубе и да их куцне босиљкачом по глави.Тако он крене према њима , ја кренем за њим да покупим ствари са стола, а они сви замном,мислећи да је то некакав ритуал који јелте треба да се испоштује, а сто округао. Господин попа стаде на сред собе , очигледно изгубљен, не капира шта се десило, утом и они стадоше, ал брзо се досети , те даде мени да пољубим крст, и онда сви по реду учинише исто.
Боже ови стварно ништа не знају.
Утом домаћица каже :
-Попе , имамо ми и једну бабу болесну , ено је лежи у соби , па ако оћете да одете и до ње да је окадите.
- Добро , оћемо.
Вратимо се ми. А Господин попа пита :
- Је ли се мајка , што лежи у соби , икада причешћивала?
- Јесте- вели домаћица.
- А јел може она сад да се причести.
- Па може – Каже домаћица.
- Аха , па добро ето доћићу ја сутра ујутро да је причестим – каже попа.
- Па дођи – вели домаћица- ми смо ти овде дошли са новог насеља , а тамо кад смо били исто смо звали попа да нам причести кућу.
...
Седамо у кола , идемо у другу улицу.Поп ћути, а ја заједљиво:
- Ајд идемо господине да причестимо и остале куће са списка.
