Помисли
- Брате црквењак шта то радиш?
- Ево наредио ми попа да покупим ове бубамаре из Цркве , има их свугде и има их много.
- Е и ја сам их приметио код мене у кући, то су оне жуте на црне туфне , што кад је згњечиш оне смрде.
- Ма шта знам , нисам их гњечио, само да их покупим , направиле су инвазију.
- А што попу сметају бубамаре?
- Не сметају попу бубамаре, него их има много , по иконама су, по књигама , има их у олтару, на часној трпези , смета брате кад се служи евхаристија могу да упадну у путир.
- Аха , ја сам чуо да су то неке кинеске бубамаре , донели су их из Јапана у тим њиховим производима и сад су се размилеле по Србији.Боже шта ће још да нас снађе , прво земљотрес , па комета а ево сад и бубамаре, то не слути на добро.
- Де, какве сад има везе земљотрес са бубамарама?
- Како нема брате црквењак, па знаш шта су све старци најављивали за последња времена да ће бити најезда инсеката да ће појести сву летину.
- Ја још нисам чуо да су бубамаре негде појеле летину, можда мало глоцкају ове црквене књиге , али сад баш летину да ће појести , не знам баш...
- А јели црквењак, јел имаш ти помисли?
- А ко их нема брате.
- Аха, значи и ти имаш помисли. Ма ја нисам имао помисли док нисам прочито ону књигу о помислима.
- ?
- Јесте тамо све лепо пише , како помисли нападају на човека и како ђаво не да човеку мира никако.
- И сад имаш помисли а пре их ниси имо?
- Па да, сад стално имам неке помисли.
- Па какве су ти то помисли ?
- Ево јутрос ја кренем на пијацу , реко идем мало да видим шта има па ћу код Пере у кафану, имам тамо неко друштво па се картамо тако... кад ја поред Цркве прођи а помисли ме нападну , све ми говоре - "ајд у Цркву Бошко, ајд у Цркву!"
- ?
- И синоћ кад сам ишо да легнем , помисли ме опет напале па ми веле - "Прочитај Бошко макар очењаш пре спавања." А ја легнем намерно , нисам се ни скино, реко нећете ви мени говорити шта да радим. А помисли ме опет тако нападну па ми говоре - "Грешни Бошко , никад ниси у Цркву ишо , никад се ниси Богу молио , каквом се добру надаш у животу?! . А ја ништа, сетим се како старац каже у књизи "Само их синко игнориши" и ја тако окренем се на другу страну и заспем као клада. А пре неки дан исто тако , дође ми комшија што сам у завади са њим и оће да се помири, ђубре бре оно маторо , све ми лозе скресо на међи, и сад оће да се помири. И кад он тако дође код мене а мене помисли нападоше -" Прими Бошко овога човека , он је твој ближњи" , ма шта мој ближњи ђубре бре једно и ја га избацим из куће , неће мене помисли смућивати.
И ја ето просто не знам више шта да радим са тим помислима, како да се борим са њима, излудећу начисто.
- И шта ћеш сад?
- Знаш шта ћу , све ћу радити обрнуто од онога што ми помисли кажу , мислио сам ићи код баба наде да ми салива страву , али ми помисли говоре да то нерадим, е сад баш идем намерно код ње, неће мени помисли говорити шта ја да радим, ваљда ја знам шта ваља а шта не ваља.
- А што не сачекаш попа па се исповедиш лепо о тим помислима?
- Знаш шта црквењак, ја сам мислио да си ти паметан човек и да служиш ту Богу , али видим да си млого грешан, па и ти ми говориш исто што и помисли, ајд уздравље и немој ми се више обраћати.
- Ајд ...
...
Преподобна надобудна
Било је то некако око васкрса.Нека снаша ту из села има обичај да дође пре свих у Цркву .Тако један дан седи она пред Црквом ја улазим у двориште и поздравим је :
- Добар дан , како сте .
- Не каже се добар дан , него помаже Бог.
- Добро, Бог помогао.- Велим ја , а она ме изигнорише.
Следећи дан , опет ја долазим да откључам Цркву , опет она седи .
- Помаже Бог , како сте .
- Добар дан. - Одбруси она љутито.Ја ћутим шта ћу , кад је у праву.
Следећи дан опет иста ситуација, ја сад не знам ни како да се обратим, прођем поред ње ћутећи, кад она се дере за мном :
- Помаже Бог ! Шта је маца ти појела језик?!
Следећи дан већ ме страва вата , улазим у Црквено двориште, видим нема је , уф реко добро је није ту. Кад она иза цркве се појављује ко утвара нека у најгорем хорору , утера ми страх у кости . Мислим се ајд јавићу јој се шта да радим.
- Помаже Бог , како сте .
- Христос Воскресе ! - Вели она љутито.
Следећи дан , већ ми играју живци док откључавам Цркву , мислим се сад ће снаша да ме малтретира . Кад упада она у Цркву , а ја вешто је избегнем одма изађем из Цркве, а она за мном . Ја опет је опет поздравим.
- Христос Воскресе.
- Добар дан . - Одговори она ладно .
- Ма море марш у мп3 !- Издерем се ја ко блесав.
И за дивно чудо то је било лековито, од тад ми се увек лепо она прва јавља све умилно нако са "помаже Бог, како сте".
...
Ћутљиви деда и породична традиција
На литургију редовно долазио је један старац , тако од 80-ак годиница. Мирно би одстојао целу службу , некад се причести , некад не , и по служби одлазио би кући пешке. Једва би ходао , али био је присутан на свакој служби. Увек на истом месту би стајао , ћутљив , замишљен у молитви. Никад га нисам видео да за време службе с неким разговара, нити да се помера, нити да је сео.Он сам из своје породице је долазио , нико други, мада има и сина доктора , али овога никад нисам видео у Цркви.
Кад једног дана , литургија већ поодмакла а дедице нема.
Питам после у Цркви да ли зна неко где је деда, веле болестан је.
Одемо господин и ја следеће недеље код деде да га причестимо , долазимо у кућу а деда лежи у постељи. Дочека нас његов син на вратима , господин човек, али види се да са Црквом везе нема, иако му је отац побожан. Шта ћеш такав ти је наш народ.
- Помаже Бог , како сте . - Каже господин попа.
- Бог помогао , сине , ево ноге су ми се одузеле , па морам да лежим. - вели деда и наставља. - Опростите оче што не могу да устанем да вас поздравим како доликује , заиста ми је жао, а ето ни на литургију не могу доћи.
- Нека деко , само ви лезите , немојте се придизати. - Каже попа и приђе му , деда целива попи руку без устезања иако може буквално не отац него баш деда да му буде, затим целива крст, прекрсти се и потом после молитви попа га причести.
Мислим се ја у себи , благо теби деда ти ћеш ускоро на небеску литургију , а шта ћу ја јадан.
Следећег дана , видим на улазу у Црквено двориште стоји смртовница и деда на њој .
Следећа литургија , ја мало окаснио улећем ко звезда , стајем за певницу , нисам ни осмотрио ко је у Цркви , певам ли га певам, кад негде око "иже херувими" окренем се и видим господин доктор дедин син , стоји на истом месту где је стајао и деда, ћути и моли се. Невероватно, човек који никада није долазио у Цркву одједном је ту као да је ту вековима био. Чудан смо ми народ.
...
- А који си сад па ти ? Де је поп ?!
- Ја сам ти црквењак , шта вам треба господин попа?
- Имамо крштење.
- Аха , а јел заказато ?
- Јесте још пре месец дана.
- А ви сте они у 12 за крштење из те и те улице?
- Да , ми смо.
- Е па лепо сад ће господин за који минут... причекајте... нека уђу сви у Цркву .
- А значи може да се уђе у Цркву?
- Па што не би могло?
- Само питам...
Улазе сви...млоги народ ... има их око 50-ак.Зверњају у плафон у недовршене фреске, једни седају , једни стоје прекрштених руку и ногу , гласно разговарају, довикују се, телефонирају , псују. Види се да нису никад присуствовали ни једном богослужењу.Шетају по Цркви као по корзу , све разгледају као да су у музеју, чачкају, преврћу књиге . Један на крају упада са цигаретом.
- Извинте господине , неможете са цигаретом у Цркву.
- А што не може.
- Зато што не може !!
Излази напоље видно озлојеђен и увређен , баца опушак тик испред црквених врата и улази испуштајући дим у Цркву као бесан змај после сукљања ватре, одмери ме очима и знам-замрзео ме је из дубине душе.
Прилази ми једна снаша:
- Ја сам мајка.
- Драго ми је , ја сам црквењак .Како мислите мајка ?
- Мајка детета које ће да се крсти. Знате ја сам јааако побожна , ја сам хтела чим ми се син оваплотио да га одма крстим после пар дана, али ми нису дали свекар и свекрва .Знате они нису побожни.
- Оваплотио ?!
- Да, одма из породилишта кад смо изашли.
- ...
Долази господин попа , уљудно поздравља све присутне , неки му одпоздраве , неки се као нешто окрећу па као нешто гледају , наводно га нису чули. Одма меће епитрахиљ зове кума и родитеље , они доносе дете и бело платно и почиње крштење.
- Одричеш ли се сатане ? - пита попа кума.
Кум као да се мало предомишља , па нако себи у браду каже да се одриче.
- И дуни и пљуни на њега. - каже попа куму.
Кум се навије према детету и запљуне га.
Ја стао па гледам , не могу да верујем, попа се збуни за час , па настави даље, присутни народ очигледно не види у чему би могао бити проблем те се не обазире.
Одлазим до олтара као нешто и умирем од смеха.
Заврши се некако крштење , дете се њари све време јер га крштавају на први рођендан, везано је за мајку и не подноси да га ико дира или неко други држи.У једном моменту дете је толико плакало да се и свекрва заплакала за њим а на мене и попа гледала је као на крвнике.
Попакујем ствари које су донели - свећу, бело платно, прамен косе од детета и приметим чашу , питам јел њиова чаша они кажу да јесте и да је то чаша за крштење, с обзиром на екипу видим да им не вреди објашњавати да чаша иде за венчање а не за крштење , спакујем им и ту чашу "од крштења" и предам све ђутуре.
Узимам тефтере од крштења да убележим податке , прилази отац детета.
- Име детета , датум рођења , ваше име , занимање, националност , вероисповест... - питам ја све по реду како иде , он одговара.
- Да ли је дете близанац ?
- Јесте - каже отац.
- Па где му је брат ?
- Који брат ?
- Па његов , брат близанац ?
- А нееее, нема он брата .
- Па како је онда близанац ?
- У хороскопу !
- У хороскопу ?!!
- Па да.
- Добро , узели смо податке, ви знате да би требали даровати цркву за ово крштење, мислим свештеника.
- Да знамо.Ево сад ћу ја.
И одлази код господина попе, загрлио попу , нешто диване и потом долази мени те каже:
- Све је регулисано.
Одлазе сви , татко се задовољно смеши и трља рукама.Видим ја ту нешто није како треба с обзиром да је кисо био сво крштење. Прилазим господину попи :
- Јел оче , плати ли ти овај што год ?
- Шта јел плати , па зар није теби платио?
- Није , сад је дошо и реко да је све регулисано.
- Па то је и мени реко !
...
