Categories
My Links
Апокалиптичне бубамаре
crkvenjak | 14 Новембар, 2010 12:23

Помисли

 

- Брате  црквењак шта то радиш?

- Ево наредио ми попа да покупим ове бубамаре из Цркве , има их свугде и има их много.

- Е и ја сам их приметио код мене у кући, то су оне жуте на црне туфне , што кад је згњечиш оне смрде.

- Ма шта знам , нисам их гњечио, само да их покупим , направиле су инвазију.

- А што попу сметају бубамаре?

- Не сметају попу бубамаре, него их има много , по иконама су, по књигама , има их у олтару, на часној трпези , смета брате кад се служи евхаристија могу да упадну у путир.

- Аха , ја сам чуо да су то неке кинеске бубамаре , донели су их из Јапана у тим њиховим производима и сад су се размилеле по Србији.Боже шта ће још да нас снађе , прво земљотрес , па комета а ево сад и бубамаре, то не слути на добро.

- Де, какве сад има везе земљотрес са бубамарама? 

- Како нема брате црквењак, па знаш шта су све старци најављивали за последња времена да ће бити најезда инсеката да ће појести сву летину.

- Ја још нисам чуо да су бубамаре негде појеле летину, можда мало глоцкају ове црквене књиге , али сад баш летину да ће појести , не знам баш...

 

- А јели црквењак, јел имаш ти помисли?

- А ко их нема брате.

- Аха, значи и ти имаш помисли. Ма ја нисам имао помисли док нисам прочито ону књигу о помислима.

- ?

- Јесте тамо све лепо пише , како помисли нападају на човека и како ђаво не да човеку мира никако.

- И сад имаш помисли а пре их ниси имо?

- Па да, сад стално имам неке помисли.

- Па какве су ти то помисли ?

- Ево јутрос ја кренем на пијацу , реко идем мало да видим шта има па ћу код Пере у кафану, имам тамо неко друштво па се картамо тако... кад ја поред Цркве прођи а помисли ме нападну , све ми говоре - "ајд у Цркву Бошко, ајд у Цркву!"

- ?

- И синоћ кад сам ишо да легнем , помисли ме опет напале па ми веле - "Прочитај Бошко макар очењаш пре спавања."  А ја легнем намерно , нисам се ни скино, реко нећете ви мени говорити шта да радим. А помисли ме опет тако нападну па ми говоре - "Грешни Бошко , никад ниси у Цркву ишо , никад се ниси Богу молио , каквом се добру надаш у животу?! . А ја ништа, сетим се како старац каже у књизи "Само их синко игнориши" и ја тако окренем се на другу страну и заспем као клада. А пре неки дан исто тако , дође ми комшија што сам у завади са њим и оће да се помири, ђубре бре оно маторо , све ми лозе скресо на међи, и сад оће да се помири. И кад он тако дође код мене а мене помисли нападоше -" Прими Бошко овога човека , он је твој ближњи" , ма шта мој ближњи ђубре бре једно и ја га избацим из куће , неће мене помисли смућивати.

И ја ето просто не знам више шта да радим са тим помислима, како да се борим са њима, излудећу начисто.

- И шта ћеш сад?

- Знаш шта ћу , све ћу радити обрнуто од онога што ми помисли кажу , мислио сам ићи код баба наде да ми салива страву , али ми помисли говоре да то нерадим, е сад баш идем намерно код ње, неће мени помисли говорити шта ја да радим, ваљда ја знам шта ваља а шта не ваља.

- А што не сачекаш попа па се исповедиш лепо о тим помислима?

- Знаш шта црквењак, ја сам мислио да си ти паметан човек и да служиш ту Богу , али видим да си млого грешан, па и ти ми говориш исто што и помисли, ајд уздравље и немој ми се више обраћати.

- Ајд ...

 ...

 

 

 

Преподобна надобудна

 

 

Било је то некако око васкрса.Нека снаша ту из села има обичај да дође пре свих у Цркву .Тако један дан седи она пред Црквом ја улазим у двориште и поздравим је :

- Добар дан , како сте .

- Не каже се добар дан , него помаже Бог.

- Добро, Бог помогао.- Велим ја , а она ме изигнорише. 

Следећи дан , опет ја долазим да откључам Цркву , опет она седи .

- Помаже Бог , како сте .

- Добар дан. - Одбруси она љутито.Ја ћутим шта ћу , кад је у праву.

Следећи дан  опет иста ситуација, ја сад не знам ни како да се обратим, прођем поред ње ћутећи, кад она се дере за мном :

- Помаже Бог ! Шта је маца ти појела језик?!

 

Следећи дан већ ме страва вата , улазим у Црквено двориште, видим нема је , уф реко добро је није ту. Кад она иза цркве се појављује ко утвара нека у најгорем хорору , утера ми страх у кости . Мислим се ајд јавићу јој се шта да радим.

- Помаже Бог , како сте .

- Христос Воскресе ! - Вели она љутито.

Следећи дан , већ ми играју живци док откључавам Цркву , мислим се сад ће снаша да ме малтретира . Кад упада она у Цркву , а ја вешто је избегнем одма изађем из Цркве, а она за мном  . Ја опет је опет поздравим.

- Христос Воскресе.

- Добар дан . - Одговори она ладно .

- Ма море марш у мп3 !- Издерем се ја ко блесав.

 И за дивно чудо то је било лековито, од тад ми се увек лепо она прва јавља све умилно нако са "помаже Бог, како сте".

 

...

 

 

 

Ћутљиви деда и породична традиција 

 

 

На литургију редовно долазио је један старац , тако од 80-ак годиница. Мирно би одстојао целу службу , некад се причести , некад не , и по служби одлазио би кући пешке. Једва би ходао  , али био је присутан на свакој служби. Увек на истом месту би стајао , ћутљив , замишљен у молитви. Никад га нисам видео да за време службе с неким разговара, нити да се помера, нити да је сео.Он сам из своје породице је долазио , нико други, мада има и сина доктора , али овога никад нисам видео у Цркви.

Кад једног дана , литургија већ поодмакла а дедице нема.

Питам после у Цркви да ли зна неко где је деда, веле болестан је.

Одемо господин и ја следеће недеље код деде да га причестимо , долазимо у кућу а деда лежи у постељи. Дочека нас његов син на вратима , господин човек, али види се да са Црквом везе нема, иако му је отац побожан. Шта ћеш такав ти је наш народ.

- Помаже Бог , како сте . - Каже господин попа.

- Бог помогао , сине , ево ноге су ми се одузеле , па морам да лежим. - вели деда и наставља. - Опростите оче што не могу да устанем да вас поздравим како доликује , заиста ми је жао, а ето ни на литургију не могу доћи.

- Нека деко , само ви лезите , немојте се придизати. - Каже попа и приђе му , деда целива попи руку без устезања иако може буквално не отац него баш деда да му буде, затим целива крст, прекрсти се и потом после молитви попа га причести.

 

Мислим се ја у себи , благо теби деда ти ћеш ускоро на небеску литургију , а шта ћу ја јадан. 

Следећег дана , видим на улазу у Црквено двориште стоји смртовница и деда на њој .

Следећа литургија , ја мало окаснио улећем ко звезда , стајем за певницу , нисам ни осмотрио ко је у Цркви , певам ли га певам, кад негде око "иже херувими" окренем се и видим господин доктор дедин син , стоји на истом месту где је стајао и деда, ћути и моли се. Невероватно, човек који никада није долазио у Цркву одједном је ту као да је ту вековима био. Чудан смо ми народ.

 

 

...

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 #