Прошле седмице сам заиста имао пуно обавеза. Не знам ди ударам. Сваки дан преморен, предвече једва гледам. Веома уморан и поспан једва прочитам моливено правило, више нако за себе него за Бога. Стровалим се на кревет и заспим ко клада. Ујутро Јово на ново.

Прође и та недеља, видим по распореду послова да ова недеља неће бити оптерећење. Сав хепи смислим шта ћу радити у доколици. Могао бих рецимо да средим мало своје књиге да се зна неки ред. Или шта знам, да тркнем до Пере црквењака из суседног села, он је добра инспирација за ове моје приче. Или просто да се опустим и одгледам читав онај серијал што сам скино са нета моје омиљене серије.

Устајем први дан "слободне недеље". Порадим оно основно. Скувам кафу. Седам за комп. Погледам шта има ново у свету. И не могавши да издржим одмах отворим серијал. Припремим тако по две серије унапред да чим заврши једна пређем на другу.

Екран ми стоји мало накриво, искосим се из столице да наместим екран и како сам се цимно тако ме ушине у леђима. Добро је, није страшно, мислим се, изгледа ме само мало ћапило. Гледам прву серију, пијуцкам кафу, али већ на свако померање руке и приношење кафе устима осетим жигање и мањи бол. Гледам другу серију, сад већ не могу да се окрећем без бола. Покрећем трећу серију, одгледам до пола, а бол постаје тако јак да већ стењем. Ма нема шансе да одустанем. Отворићу и четврту серију. Нека боли, проћи ће.

Шипак. Погледао сам пола четврте серије и моро сам да легнем. Не могу да стојим, не могу да седим, једино могу да лежим. Али и тад боли.

Хм.

Не предајем се тако лако.

Отићи ћу код баба Јуце, она намешта кости и сређива кичму док си реко пиксла.

Ал како ћу отићи? Она је 8 километара од мене.

Некако ћу се попети на моторић па полако.

Одлазим код бабе, једва долазим до ње.

Баба је стара гарда бабона с почетка прошлог века. Та зна на чем земља стоји. А има оне њене урокљиве очи што светлуцају и шкиље увек као да гледа кроз тебе. Село говори да је вештица, пу, пу, пу. А тешка је ко туч. Никад с њом не знаш на чем си. И вазда нешто зановета.

Ал није вештица, та ваљда би ја знао да јесте.

Баба има окачену икону Богородице у својој "ординацији". 

Вештица ваљда не би имала иконе, а можда и би, ко ће их знати...

- Помаже Бог баба Јуцо, како се живи?

- Бог ти помого  црквењак, јел те јопет уфатило? 

- А шта ти мислиш?

- А шта сад ниси радио? 

- Та откуд ти знаш дал сам или нисам? 

- А што ти мислиш да ја знам? 

- А што ти мене питаш ома то? 

- А што те не би питала, кад си се згрбио, та видим? 

- Па кад видиш онда ти је ваљда јасно? 

- Е није ми јасно јербо сам ти рекла прошли пут шта да чиниш, а ти не чиниш, и онда шта ош ?

- Како шта оћу, зар не видиш? 

- Та видим само да си се згрбио а откуд знадем по шта си дошо, можда оћеш да пазариш нешто. Јел оћеш да пазариш нешто? 

- Та шта би ја пазарио отебе? 

- Шта ти треба? 

- Леђа да ми наместиш!

- А зар неш пазарити? 

- Иди баба у очин! Шта ме више замајаваш, видиш да сам здраво болестан, та једва стојим.

- Е па ти онда синко лези.

- Ди да легнем? 

- Ево овди. И скини те твоје рите ако оћеш да те средим.

- Сређен сам ја давно.

- Ајде, ајде не кукај, тако млад човек а вазда нешто кука, ко баба нека.

И крене баба Јуца да ми сређива кичму, а оно само пуцкају кости, ди год притисне очи ми искачу.

- Ето сређет си. Сад мош уколо. Само мало стесај тај твој бојлер, и иди на воздух, шта си се забио у кућу ко млада пред венчање. Иди шетај мало. Неће ти ништа фалити да мало шеташ, сад је лепа природа, јесен је, има лепог воздуха. Човеку треба да се напуни воздухом за зиму, јер преко зиме свакако неш нигди излазити изкуће.

И стварно како ме баба испусти из шака, ја скочих ко момак. Сав срећан седох на мотор па јуриш кући да наставим гледати серију.

Одгледам тај дан још једну и нисам више мого, стално ми се врти по глави оно од баба Јуце да треба мало да шетам. Ал мрзело ме, па сам нешто дангубио укући.

Сутра дан чим сам очио отворио и порадио оно основно, ома скувам кафу и упалим комп и кренем са серијама. Таман се удубих у другу серију тог дана, кад заболе ме глава тако јако да очи оће да ми искоче. Не могу ни у екран да гледам, слика ме у мозак боле.

Јој мајко моја шта сад да чиним. Ништа нагутам се ја лекова, и легнем мало да одремам небил ме како прошла глава. Устанем дваред гори нег што легох. Макар да је ноћ па да поново легнем. Шта сад да радим, куд да идем? 

Ништа, седем тако на кревет узмем бројаницу уруке и удри на молитву, кад већ ништа не могу да радим што ми је воља ондак ћу макар да радим оно што ми није воља.

И тако мало читам, мало се молим прође дан некако ал главуџа никако.

Сутра дан устајем невесео. Полако се придижем.  Гледам, глава ме не боле, леђа ме не боле. Супер! Порадим по кући шта има и поново ритуал, кафа, комп, серије.

Кад у пола прве серије заболеше ме плећа тако гадно да се не могу исправити.

Ма то су већ неке врачке, па ди да ме сваки дан нешто стрефи то није нормално.

Опет седем на мотор и правац код баба Јуце.

- Опет ти? 

- Јел ти сметам? 

- Та шта би ми смето?

- Па што се буниш? 

- Ко вели да се буним? 

- Па што се чудиш? 

- А ко вели да се чудим? 

- Сама си ме питала од куд ја поново, та шта ме зафркаваш? 

- Нити те зафркавам. Само закључивам да ме ниси ништа послушо.

- А како ти знаш да те нисам ништа послушо? 

- Та јопет си згурен.

- Јесам. Да си ме оправила прошли пут како ваља сад не би поново долазио.

- А ти да си ме послушо не би био згурен.

- Ма немој ! Да сам те послушо да шетам ко лудак неки, да се надишем воздуха да га скупљам зазиму, ко да сам ја неки акумулатор за воздух. Ти баба јеси мајстор за коске ал шта ти знаш о науци и воздуху?

- Знам да моје речи не вреде данас ништа, па ипак долазе ми ти доктори и научници да има намештам кости тако ко теби иако се њиве речи више уважавају и слушају. Него ајд да видим шта је сад с тобом.

- А ево сад ме стрефило у плећима.

- Ајд лези ту саћу ја то наместити.

И среди ме баба за тили час, ја опет ко момак, ал сад већ нисам тако чио и весео, јербо ко зна шта ће ме следеће стрефити.

- Јел баба Јуцо да те питам нешто.

- Ајд приупитај.

- Јел ово мени нека магија што вако сваки дан ме нешто стрефи? 

- Није ти то магија.

- Па како онда ово да разумем?

- Е јак си ми ти црквењак. Имаш тамо пуну Цркву поповских књига а ти само гледаш колико ћеш пара да зарадиш. Узми тамо неку књигу па читај, тамо све лепо пише, ал нема ко да чита.

- Е баш сад тамо у некој књиги пише што мене леђа болу. Ма иди баба ти мене опет зафркаваш. Ако знаш реци ми, ако не знаш немој ме зафркавати.

- Па знам. Мора нешто да чачка. Ето то ти је одговор. Чим си први пут дошо лепо сам те питала шта не радиш а ти си крено да се свадиш са мном. Јел да си нешто радио ко што ниси, ни ти ни онај твој поп никад ништа не радите, ондак ти се то не би десило. Јер неће то на радника него на нерадника. 

- Значи ипак да шетам? 

- Шетај!

Одем ја намах до Цркве и прву књигу коју сам уватио отворим и прво што сам угледо прочитам а он пише: "Трпљењем својим спасавајте душе своје."

Вииш, зна баба сто чуда, стварно мора нешто да чачка.

Девер

Ретко се дешава али се деси да на селу буду три венчања заредом.

Углавном прво је било нако повелико. Све по реду и протоколу. Млада, младожења, девер, кум, кума. Млађи људи. Лепи. Окићети ко божићна јелка.

Пола сата венчање, пола сата сликовање.

То ти је сад тако по свим Црквама.

Фотографи на све стране и камермани.

Као у Холивуду.

Уствари више је као у Холивуду него као у Цркви.

Народа нако баш по прилично.

Културан неки свет.

Заврши се венчање. Сликују се сви пред иконостасом.

Вијам девера да му продам чашу. Таки је посо нас црквењака. Они донесу чашу, "из те чаше сви су пили" мислим млада и младожења. То је нека симболика за причешће које ће највероватније мало ко од њих окусити икада у животу. И ондак се та чаша дизвинеш продаје деверу, а ако нема девера има кум.

Саватам ти ја девера и доведем га пред чашу, па му велим:

- Девере, твоје је сад да попијеш ово вино јер се не просипа, пошто га је господин попа благословио.

- Али ја сам атеиста!

- Штас' ти? 

- Атеиста.

- Јел то нека болес ? 

- Ма не, то је овако став, убеђење.

- Аха, значи пијеш вино, јел? 

- Па пијем, што не би.

- Па ајд онда пиј бре вино, видиш да журим.

- Али кажем вам ја сам атеиста.

- Па добро шта сад ако си атеиста. Јел ти вера можда брани да попијеш вино у Цркви? 

- Не, не брани ми, мислим немам ја веру, нисам ја православац.

- Чек мало, како ниси православац? Јеси крштен ти? 

- Па јесам крштен сам.

- Та шта онда драмиш, како ниси православац кад си крштен? 

- Зато што не верујем у Бога.

- Ето ти сад, крштен је а не верује у Бога. Да ти ниси можда католик?

- Не, не, православац сам.

- А значи православац? 

- Неее, уствари атеиста сам.

- Де реци ми јесил православац или ниси? Ајд ако ниси да зовем неког православца да попије вино.

- Па мислим јесам крштен, али не верујем у Бога.

- Та шта се мене тиче колика је твоја вера, ни госн попина можда није већа па је поп. Ако си православац пиј то вино ако ниси иди зови ми некога ко јесте и реци му да ти из верских разлога не можеш пити вина.

- Али господине, ја нисам тј. јесам православац али сам и атеиста.

- Чек сад мало јел ти то мене зезаш овди? Јел јеси или ниси православац? Ајд леба ти одлучи се шта си.

- Па рекао сам вам да сам атеиста.

- А реко си сад и да си православац и да си крштен и да имаш малу веру и сад те то као спречава да пијеш вина? 

- Па не спречава ме.

- Та онда пиј то вино, пиј побогу!

И једва некако атеиста попије оно вино. Мало се збунио. Изгледа га нису учили у том његовом удружењу како  да се понаша кад пије вина. Кад је потего вино поче мало да се смеши. Значи истина је у вину је истина!

- Ето видиш. Није ти длака с главе пала. Пола сата ме замајаваш с том неком твојом вером коју на крају ни немаш.

- Ни немам, то вам и говорим.

- Па штос ми онда који клинац и реко да си те неке друге вере?

- О јој, господине, нисам ја друге вере, него нисам никакве вере.

- Ето видим ја да си ти добар момак, видиш како си скроман, то је прави Хришћанин, ти се не дуваш ко ови нови и не вуцаш за собом бројаницу ко млада венчаницу, него лепо диваниш са смиренијем кад кажеш моја вера је никаква. Е камо среће да нам је више таке младежи.

- Али ја уопште не верујем да Бог постоји!

- Та добро шта ћеш, нико није савршен,  Бог ти је дао слободну вољу да у Њега не верујеш, а ти си баш добар момак, и скроман дакако, и искрен си видим ја.

- Бог ми дао слободну вољу...хм...добро јел то све, мислим попио сам то вино јел треба још нешто?

- Та покупи ове пинклице, ове свеће и платно и ову чашу мети тамо у кесу и то предај младенцима. Обичај је да се ја и ти сад ценкамо за ову чашу. Ти сад би требало да је откупиш од мене а ја сад не знам ни шта да ти кажем кад си ти неки атеиста.

- Ето реци ми отприлике колико то кошта.

- А то по савести твојој, нећу сад с тобом да се ценкам кад ни не знаш које си вере. Како ти цениш Цркву тако подај, пољубиш икону и стави тамо колико оћеш.

- Како сад да љубим икону кад сам атеиста? 

- Чек мало, јесил ти атеиста или си паганин? Шта ти фали да пољубиш икону? Ако си атеиста то је за тебе само нека слика а ово је народни обичај. Шта сад изводиш? С ти сад ко први Хришћани па неш да љубиш туђе иконе?

- Па не, него то за мене нема смисла.

- Стани синак, ти мислиш да мени ова свадба има смисла? Па пола ових што се венчавају овди за три године ће се развести. И најмањи је проблем што они појма немају ни шта је Црква, ни шта то ради попа, нити било шта него што они не знају ни шта је љубав, ни шта је трпљење, ни шта је жртва. Него ја мислим да би њих најправилније требало венчавати у супермаркету. Јербо су они научили да чим им се нешто мало не свиђа нешто они то баце па иду па купују друго. И шта сад, ко ме пита јел има смисла или нема. Таки је обичај, ако не поштујеш Бога, ни мене, ни попа, испоштуј макар обичај твог народа и породице с којом си дошо. А и какав си ми ти девер који не верује у Бога а окитио се ко девер, ни то сад твоје нема никаквог смисла, дошо си ко девер у Цркву да се дуваш како си атеиста? Који је смисао? Ајд реци ти мени!

- Ајде добро, пољубићу ту твоју икону...

- Није то моја икона! То је Св. Никола. Његова је икона.

- Ма добро, нема везе...

- Види, ако се љутиш, а ти немој љубити. Није то добро. Не верујем да би Никола воло да га љуби неко ко га не воле. Најбоље немој ти љубити икону.

- Е сад баш оћу!

И узме атеиста и прекрсти се три пута и пољуби икону и још дарује на икону све како треба, просто човек да не поверује каквих све има ових наших Срба.

____________________________________________________________

Геј лоби

 Друго венчање, мала екипа људи. Више женских неко мушких. А некако сви ко женски.

Обавили ми све како треба те изађем ти ја мало на воздух и да протегнем ноге. Стојим тако у дворишту црквеноме кад ето ти неки момак из Цркве па правац мени.

- Јел имаш цигар? 

- Немам.

- Штета, нисам запалио два сата, остале ми у сакоу у ресторану, па док смо у општину па овде и ето.

- Ако оћеш, отићу ја ту до комшије има он сигурно.

- Уф, брате, ако ти није тешко, значило би ми. ( И тако се лепо насмеши да мени просто било жао сад да му не нађем цигаре).

Тркнем ја до комше и узмем две цигаре. Донесем оном момку. А он срећан ко мали мајмун. Како је запалио одма развезо причу. А сав неки ко женско, тако прекстио ноге и руке па држи ону цигару дизвинеш ко педер неки.

- Видиш брааате ово сад што је било у Црној Гори, па какви су то дивљаци ти Црногорци, ужас један. А овде код нас су ставили забрану. А ето и тај ваш поп из Црне Горе је свашта причао и онда су они скроз подивљали. Мој пријатељ је био доле, каже да је једва живу главу извукао. Пратили их полицајци до кола, скроз до кола.

- Чек мало о чем ти диваниш? 

- Па о прајду брате. Сад што је био у Црној Гори.

- А ?!

- О паради ти причам. Знам ја да и код вас у Цркви има људи који имају разумевања а неки су и сами геј опредељења, али онај поп из Црне Горе, он је као да је из средњег века изашао. Тако је сав некако чудан и намргођен. Тај вероватно не воли ни своју жену ни децу.

- Који бре поп? 

- Па онај главни поп за Црну Гору.

- ?

- Онај што су га сад прозвали за говор мржње.

- Аха, ти мислиш на митрополита?

- Е па да, брааатеее, какав је то намћор тај ваш поп, ужас један.

- А јел могу ја тебе нешто да питам?

- Питај брате, слободно. ( И кад то рече примакну ми се)

- Јес ти неки педер можда? А и ови твоји на свадби ми сви делују мало чудно.

- Па сад брааатее, не знам шта да ти кажем. То је ружна реч, али доста нас је ту који смо геј опредељења.

- И сад ти мислиш ако сам ти ја доно цигар да сам ти ја то урадио зато што се ти мени свиђаш, јел? 

- Па што би ми другачије доносио цигар браааатеее? 

- Уф, и то је све што знаш о међуљуцким односима? Та онда и није чудно што си педер!

- Ништа ја тебе брааатеее сад нисам разумео, јеси ти на философском факсу?

- Не сине ја сам на сеоском факсу. А сад извини стварно имам пуууно обавеза у Цркви, ајд у здрављу.

______________________________________________________

 Јоца Србенда

 Улази Јоца србенда у Цркву крсти се од потиљка до пупка па од рамена до рамена.

За њим млада, није ко ови претходни што су прво младу пустили или они први што се њих троје нагурало на врата па никако да прођу. Зна се код Јоце србенде ко је мушко и како ствари стоје.

Јоца чим ме је видео одма зове тамо неког овај вата пљоску нуди ми ракију. Та види се шта је народски човек, а не ко они педери претходно.

Јоца дође до иконе направи метанију пољуби је па се окрене, сад сви чекају да и млада направи метанију ал она ето није него само пољуби икону па стадоше пред попа.

А кумови за њима утрчаше. Нема сине код Јоце србенде све по пеесу.

Музика испред Цркве свира марш на Дрину.

У шпалиру стоје клинци и држе оне латице цвећа што ће после бацати кад младенци буду излазили.

Испед Цркве стоји момак са српском заставом од три метра и маше заставом сав се задихо ал не престаје да маше. Види се да је то Јоца све под конац утего.

Најзад мало душу да одморим с једном правом српском свадбом.

Кад се све завршило поп зовне кумове и младенце да још једаред провери податке, да не би после било поп био пијан па уписо погрешно.

Сређујем ја Цркву нако помало, треба све припремити за вечерње, и тако у пролазу чујем овај завршио факултет, онај је приватник, млада филолог, нема шта, свака част. Кад поп чита за Јоцу па вели крштено име Јован Гернер, од оца Јохана и мајке Марије рођене Рајнер...

Чек мало, па Јоца уопште није Србин ?!