Многи мисле да деци није место у Цркви . Ови намргођени и горопадни из Цркве њима смета дечја дрека, ови антицрквени мисле да попови и луди верници киње децу у Цркви .

Неки руски светац, не могу да се сетим који , са децом је диванио озбиљно а са одраслима детињарио .Код Руса има тих јуродиваца светаца...

Најчешћа заблуда код црквених људи је да су деца безазлена .

Али деца имају нешто  што одрасли немају, а то је чиста вера и поверење, деца у Цркви то најбоље показују.

Мали чтец 

Мали чтец има 6 година, долази на сваку литургију , иако је то рано јутро он је ту пре многих старијих. Улази у олтар побожно крстећи се , узима свој стихар и прилази попу по благослов. Затим облачи стихар и чтецира све време потпуно усредсређен на свој посао .Све обавља  предано , озбиљно и одговорно. После једне литургије кад је посклањао ствари из олтара које је требао, прилази ми.

- Црквењак а где буде Бог кад ми ујутро уђемо у Цркву ?

- Сакрије се.

- Аха , а где?

- Па у олтар.

- А како кад ја увек стојим у олтару а никад га не видим.

- Знаш како, постане невидљив.

- Аха  , а како ја да знам где он стоји да му не би стао на ногу ?

- Лако , ти само пажљиво ходај и он ће се померити да ти не смета.

- А како то да Бог мени не смета?

- Па зато што ти служиш ту у Цркви а њему то пуно значи , разумеш ?

- Аха сад разумем.

И кез од ува до ува.

Сиромашни дечак

У Цркву је повремено долазио један јако сиромашан дечак . Ми нисмо знали да је он сиромашан и да нема ништа. Отац му је  био алкохоличар и породица је живела бедно. Повремено би пре школе са пуном ђачком торбом долазио и стајао неких 15-20 минута замишљен , а затим би одлазио.

Једног дана нека жена из његовог комшилука је рекла попу да је он јако сиромашан и поп је узео кесу од прилога и дао му те паре. 

Следећи дан дечак није дошао у Цркву. Није дошао ни наредних месец дана. Дошао је тек после два месеца , ишавши из школе , на брзину је ушао пољубио иконе и изашао. Поп га је зауставио на излазу и питао што га нема и да ли му нешто треба.

Дечак је одговорио да неће да долази у Цркву да не би љутио Бога, јер његов отац алкохоличар кад је видео оне паре што је дечак донео из Цркве терао га је да сваки дан иде у цркву и тражи паре. 

Девојчица која се увек смеје

У Цркву је долазила са мамом девојчица која је увек имала осмех на лицу , а после литургије би сијала од среће.  Никад нисам провалио у чему је фазон . Али причао сам са девојчицом и дете је потпуно нормално. Увек би се орасположио кад погледам у њу , ма у каквом стању да се налазим.

Банетов клинац

Бане је добар човек, прост и побожан, стално долази са својим малим Алексом  у Цркву. Мали је штоно каже народ "живо дете", немиран је и несташан до краја. Али није злобан. Послушан је углавном но и својеглав истовремено. Једаред на вечерњем богослужењу стари прота је био чредни . Изашо прота из олтара и стоји пред царским дверима и чита молитве кад утом отварају се царске двери а мали Алекса стоји на дверима и узвикне : "Танан !" , поваљали смо се од смеха а и прота је. Јадни Бане се избламирао , дотрчи и однесе клинца , после се дуго извињавао проти . А прота једнако виче "Ма нема везе , Христос је реко пустите децу к мени".

Била два другара у време кад нико жив није долазио у Цркву њих двојица су долазила .

Дешавало се да од 10 недељних литургија на само једној буде још неко сем њих двојице и попа. А тај неко би обично била нека баба.

Тако је то трајало годинама и никад се нису питали имали Бога кад само њих двојица долазе у Цркву и нико други не долази. Временом су обојица пожелели да постану попови. Свиђало им се то служење у Цркви, мирис воштанице, ехо појања у празном Храму , дим кадионице, свештене одежде , вечерње , јутрење, литургија . Веровали су обојица у Бога и није им било тешко лети и зими по блату и снегу да иду пешке до удаљене Цркве 7 километара.

Прошло је отад много времена .Један је и даље желео да постане поп , други више није. Више нису деца , имају децу која су скоро узраста каквог су они били кад су долазили сами на гробљанску Цркву 7 километара од села.

____________________________________________________________________

- Ало е брате !!!

- А ?

- Е јесам те пробудио ?

- Е јеси брате , јес то ти?

- Ма да ја сам , чуј , нећу те задржавати , идем у недељу у манастир , звао ме владика и реко ми да идем , рукоположиће ме у ђакона.

- Ма дај ...

- Е стварно сад ме звао владика, па ако ти није проблем , волео бих да дођеш.

- Ако Бог да и нађем неки превоз ето ме.

- Е важи онда видимо се.

- Поздрав.

Уф ... колико је то сати ... већ 9 ... аууу ... требо сам раније устати ... баш сам загино. Попио сам кафу , кроз главу ми само пролази та гробљанска Црква и како смо скоро чини ми се јуче били клинци. Сећам се свега . Увек ми је сунчан дан кад се сетим гробљанске Цркве , и увек је лето. Сећам се и Јоце , он је млађи од мене , после је уписо богословију , завршио , оженио се , радио као вероучитељ... крпио крај с крајем... хвала Богу да је и то дошло већ једаред.

Недеља

Улазим у манастирску Цркву , видим Јоцу у олтару већ је обуко мантију , смешно ми га је видети у мантији , ја начиним кез а и Јоци смешно и он се смешка из олтара. Излази владика завршава се јутрење . Ђакон доводи Јоцу до владике , овај му целива руку сагиње се владика полаже руку на Јоцину главу , чита молитве из неке огромне књижурине, таки требник још нисам видо. Чујем ди говори да Јоцу рукополаже у чтеца.

То тако иде прво у чтеца , затим у ипођакона, а онда у ђакона, после тога иде поп и на крају владика после тога нема више.

То су чинови.

Затим даље нисам чуо , читали су ту неке молитве а тад је вероватно рукоположен за ипођакона а то ти је вако народски речено половина од ђакона.

Затим му метнуше неку огромну чинију у руке налик тањиру од метала неког и ставише га испред олтара да стоји , а већ су Јоци обукли стихар и везали му неку машњу на леђима.

Све је то мени и смешно и занимљиво.

И стајо је тако Јоца пола литургије архијерејске.

А у међувремену позову ме калуђери у олтар и ја уђем, и народа је било у цркви .Мене тако да неко веже и метне ми тај тањир који је нолики ко лавор ја би пуко од смеха ту пред народом, ал Јоца се јуначки држи, знам да сам му се приближио и лупио нешто да се не би зауставио смејати, ал реко нећу да му загорчавам живот .

У олтару видим двоје владика један овај наш и један онај страњски што једва прича српски. Ту је дошо и мрачајски прота јер је Јоца код њега на парохији. Прота је срећан , драго му је, види се то. Кад је прота почео да произноси возглас оним његовим турбофолк гласом , калуђери се за певницом поваљаше од смеха. 

Затим Јоци узеше онај тањир , уведоше га кроз царске двери у олтар  ( а за оне који не знају , царске двери су она врата на средини иконостаса као каубојска врата кроз које једино свештеници пролазе и стају на свето место пред трпезу на којој само свештеници могу стајати) и ту владика опет метну руке на њега и дадоше му ону велику књигу и владика чита све по реду и затим рече да га рукополаже из чина ипођакона у ђакона.

Затим узеше га попови за руке ко мало дете и стадоше га водати око часне трпезе( а за оне који не знају часна трпеза је онај астал у олтару пред којим стоје попови кад врше службу и на њој се припрема причешће и освећује зато се и зове часна , код нас је одвојена од народа иконостасом а код шокаца није) у круг ко на крштењу и на венчању кад иду али мало брже и пева се свјати мученици тропар . Затим је ишло причешће попова и тад се Јоца први пут у његовом животу причестио као клирик , добио је у руке парче освећеног леба које је Тело Христово и пијо је из путира вино које је Крв Христова . И Јоца се толко уплашио да кад су му дали у руке поповски молитвеник( а то се још зове и служебник), руке су му почеле дрхтати . И ја му ондак приђем и рекох му да издржи још 15 минута прочитаће он једну јектенију пред олтаром и то је то . Но салаба сам му утеха био , не постаје се поп сваки дан. Мада није то нешто страшно. Него та остварена жеља, она је страшна, просто видим да Јоца не верује да му се то дешава.

Кад се то све десило изађе онај владика да проповеда , са страњским акцентом.

- Браћо и сестре , ове данас смо хиротонисали нашег брата Јована у чин ђакона ...И ја никоме не саветујем да одабере свештенички позив, јер сви смо позвани да се крстимо и као лаос да се спасавамо. И сви ћемо ми стати пред Бога и одговарати за свој живот на земљи. Али свештеници ће одговарати и за туђе животе. Зато кажем да никоме не саветујем да буде свештеник. Да будемо хришћани свима саветујем. Али свештеник боље немој да будеш. И то вам кажем као свештеник. Наш брат отац Јован сада кад је постао ђакон мораће да иде у народ и да мисонари , да се труди, да свима буде близак , да ради на винограду Господњем, да иде где га пошаљу , да иде од поштанског сандука до поштанског сандука, и да ради све што је потребно за спасење народа и на корист Цркве...

И тако је владика диванио још неко време са оним његовим чудним акцентом оно за поштанске сандуке је поновио још пар пута и то да није паметно изабрати бити поп , мада многи попови мисле да су паметно изабрали јербо лепо живеду и добро зарађују , а шта ће рећи кад стану пред Бога изгледа да су то заборавили да ће се десити, а можда и мисле да се неће десити.

Приђем Јоци у олтару да му честитам и тад умал се нисам заплако , грунула ме сећања и емоушни , сетих се Јоце кад је био клинац како се пентро на звоник и лупо у црквено звоно у сред поднева без иког повода, и како је поп излетео из парохијског дома мислећи да се нешто дешава и како је Јоца после вико да није намерно него пошто је штркљав да је само мало закачио главом ... и сетих се како смо дуго диванили после литургије о стварима вере и били срећни што смо ту где смо при Цркви иако ту нико не долази од ових што се зову нормални.

Брате како живот брзо  пролази ...

- Шта је ?!! Ти си умислио да си најпаметнији и идеш по селу и свима испираш мозак , а нема кер за чега да те уједе.

- Јел то мислиш ?

- То мислим Црквењак. Већ си ми се попео на главу , стално слушам те твоје приче о вери и Богу , шта ти мислиш да то некога уопште занима?

- Па некога и занима...

- Ма кога бре то занима, то су приче из претпрошлог века , то је теби само маркетинг јер од тога живиш , да живиш од њиве ти  би причао само о пољопривреди.

- Веруј ми да не би и даље би причао о Богу.

- Аха , као да ја тебе не знам...

- Па и не знаш ме Бобане.

- Ди ја да те не знам сваки дан те виђам.

- А зашто ме виђаш сваки дан ?

- Како зашто , па кад си кући сваки дан .

- А шта ћеш ти код мене кући сваки дан ? Кад сам ја код тебе кући задњи пут био ?

- Био си за славу пре годину дана.

- Ето видиш. И шта сад ти мислиш о свему томе ?

- Шта има да мислим ти си чудак...

- Аха , а шта ти радиш код чудака сваки божји дан?

- ... ???

- Чудиш се Бобане , јел ? Види да ти кажем нешто Бобане , ја обично о тим стварима не диваним, али знам Бобане да идеш по селу и причаш шта се код мене у кући дешава, знам да лажеш и измишљаш како ми ти дајеш паре и да ми не дајеш да би ја црко од глади , знам такође Бобане да ти код мене долазиш сваки дан , овде си ујутро на кафи у подне на ручку и увече на пиву. Ја код тебе нит долазим , нит једем , нит од тебе шта тражим. Мислиш да си ме зајебо Бобане, ал уствари си ти говно од човека. Зајебо си сам себе. Знам да причаш како сам ја верски фанатик и како је боље уместо што ме људи слушају да иду нешто паметно да раде. Па кад је тако Бобане увати се лепо врата и иди ти да не слушаш шта ја причам и не дангубиш више код мене. Озбиљно ти кажем, и збогом.

Бобан ме је послушао ухватио се врата и више није долазио. Тад ме је први пут у животу послушао.

- Сомсед , пуно си уља сипао, зато ти загушава.

- Јели а шта да му радим сад, морам итно до гробља имам сарану?

- Сачекај сомсед саћу ја до радионице да само узмем алат.

- Ајд, само пожури...

...

- Ево комшо донела сам ово саћемо да одврнемо а мислио сам да му прегледамо свећице ал нема везе...

- Ај ти Лаци само брзо , стварно ћу закаснити .

...

- Ево је готово сомсед, малена грумечић ти је упао у ауспух, то је загушило.

- Е фала ти Лаци , одо сад, после частим пивом, поззз

...

Упс лизалица на путу, скрећем , стајем, живци ми прорадили.

- Добар дан .

- Добар дан.

- Возачку ?

- Кући ми је.

- Саобраћајну?

- Кући ми је.

- Личну карту?

- Кући ми је.

- А где ти је кацига?

- И шлем ми је кући.

- Па добро где си ти пошао ?

- На гробље и јако журим .

- А шта ћеш на гробљу ?

- Идем да певам.

Цајац се намрштио , реко саће ме опалити са лизалицом по глави.

- Да певаш ? Јеси ти луд или пијан ?

- Не ја сам црквењак а сахрана само што није почела , ако окасним господин попа ће ме утоп метнути а народ ... хм народ ћу послати у полицијску станицу !

- Јес ти стварно црквењак?

- А ти си нов у селу ?

- Па јесам.

- Види моја атреса је та и та , ако оћеш да ми пишеш нешто ту ме нађи а сад стварно морам на сарану .

- Доооброооо ајд овај пут ћу ти прогледати кроз прсте , али други пут ...

- Е хвала цајац , частим те пивом, а сад морам да идем стварно , ајд поззз

Упалим мој тротинет и отпичим најбрже што сам могао иако сам у зони где је ограничење на 30 .

Онај мој терет наговара ме да пишем нешто у овој његовој рубрици. Мисли ваљда да од тога има неке вајде. Гарант вам на нос излазе његове догодовштине, мада, ја њему не верујем  да ово ико и чита. Сад кад скочи популарност биће му криво, знам га ја, ал' шта да му радим, сам је тражио. 'Оће ваљда да ми брже прође време док њега чекам. Зна да мрзим интернет, а тера ме да кварим очи на ово сокоћало и шврљам, к'о да црквењакова жена нема паметнија посла нег' да чука у слова. К'о да свака жена нема паметнија посла, а камол' ја. Срећа па није сад кући, к'о што никад није, јелте, да ми ту не стоји над главом и не асистира к'о да је зубар, а ја зубна сестра, ил' како се већ зову те што додају оне зујалице и што нешто к'о малтер мешају на стакленцу. Тако он вазда свима нешто мудрује, приметим ја то ал' немам кад да му кажем кад га никад нема. Откад је дош'о нови оца у село, нема га никад у кући. Не знам лепо дал' волем кад скита, ил' не волем. Заједно су њих двојица и у кафани и на литургији, а после литургије возају се некуд колима, ко ће их знати куд иду и шта раде. Нит' знам кад одлази, нит' кад долази. Оно јес', имамо сад више пара, ал' опет, њега нема. И кад је у кући, к'о да није. Поваздан виси на том интернету па уз њега и руча и вечерава, а некад богме и заспе тако.

Све је то због новог оце, знам да јесте. Кренуло му, види се. Мислим, мом црквењаку, не оци. Па је сав срећан, па је сав фин, па му свет наједаред неки бољи. Кад се само сетим шта је раније прич'о, дође ми да плачем од муке. До јуче је говорио да сваку ноћ сања ове нове утериваче дугова како му траже годишњи порез на бројанице. Као, уведен неки нови закон и одједаред сад мора да плати порез на плетиво. Будио се јадничак сав презнојан и унезверен. Требало ми пола сата да га вратим међ' јаву. Сад се све променило. Чини ми се, цео свет се променио и некако к'о да су у вези тај свет и мој црквењак. Он то јадничак можда и не примети јер је његов цео свет тастатура и миш. Хвали се да не чита новине и не гледа телевизију, а ја некад мислим да би ми боље било сто пута да гледа Сулејмана к'о сваки нормалан човек, и да не зна шта зна. Каже он тако мени да само на интернету још можеш да чујеш понеку истину, јербо су сви медији запоседнути неким санђамама. Брига мене за велике истине кад ја немам каде с' њим на миру кафу да попијем. И таман кад мислим да сам све видела, јуче ми мој црквењак каз'о да сад треба да плетемо свилене бројанице, јербо тако сад траже калуђери. Неће више обичне, 'тели би од свиле. Изгледа да су збиља дошла последња времена - свилени калуђери па свилене и бројанице. А пита ли ико мене како ја са Кинезом да изађем на крај кад ми место свиле донесе памук, а паре неће да ми врати. Снаћ'у се ја, није да нећу. Кад могу мог црквењака да трпим, све могу.

Добро, није он тако лош, не могу да кажем, тај мој црквењак. И оца нам је, истина добар. Сналажљив је, па како се он сналази, и нама је боље. Онај претходни, знао је тако да заседне па до ујутру би, чини ми се прич'о, не зна кад је доста. Много је тај био начитан и све је знао, ма на чем небеса стоје, ал' од тог знања ми смо слабе вајде имали. Овај нови не зна, часна реч, ко је Зизјулас, ал' изгледа да то и није много важно. Све је то мени мало блесаво око тог њиховог знања. Ево, на пример, за мог црквењака једни кажу да је екумениста, једни да је левичар и комуниста (што му дође на исто као и екумениста), а други веле да је затуцан и клерофашиста. А како то може да буде? Па не може никако кад је он исти откад га знам. Е, то ти је то њихово знање.
Ено посл'о терет сад поруку да стиже. Са'ћу ово да пошаљем, пре нег' што стигне да прочита. Питање је дал' ће он ово и умети и да прочита јер он је навик'о да кад пише нема ни тачке ни запете ни никог Бога, нег' све тера у један ред, па како испадне. А овамо се прави паметан и мудрује. Волим што му после овог нико неће веровати кад закука да нема ништа и да је гољо, па ће доћи опет мени да кукумаче каки је свет и како су сви наопаки. Нека, само нек он мени дође.