Онај мој терет наговара ме да пишем нешто у овој његовој рубрици. Мисли ваљда да од тога има неке вајде. Гарант вам на нос излазе његове догодовштине, мада, ја њему не верујем  да ово ико и чита. Сад кад скочи популарност биће му криво, знам га ја, ал' шта да му радим, сам је тражио. 'Оће ваљда да ми брже прође време док њега чекам. Зна да мрзим интернет, а тера ме да кварим очи на ово сокоћало и шврљам, к'о да црквењакова жена нема паметнија посла нег' да чука у слова. К'о да свака жена нема паметнија посла, а камол' ја. Срећа па није сад кући, к'о што никад није, јелте, да ми ту не стоји над главом и не асистира к'о да је зубар, а ја зубна сестра, ил' како се већ зову те што додају оне зујалице и што нешто к'о малтер мешају на стакленцу. Тако он вазда свима нешто мудрује, приметим ја то ал' немам кад да му кажем кад га никад нема. Откад је дош'о нови оца у село, нема га никад у кући. Не знам лепо дал' волем кад скита, ил' не волем. Заједно су њих двојица и у кафани и на литургији, а после литургије возају се некуд колима, ко ће их знати куд иду и шта раде. Нит' знам кад одлази, нит' кад долази. Оно јес', имамо сад више пара, ал' опет, њега нема. И кад је у кући, к'о да није. Поваздан виси на том интернету па уз њега и руча и вечерава, а некад богме и заспе тако.

Све је то због новог оце, знам да јесте. Кренуло му, види се. Мислим, мом црквењаку, не оци. Па је сав срећан, па је сав фин, па му свет наједаред неки бољи. Кад се само сетим шта је раније прич'о, дође ми да плачем од муке. До јуче је говорио да сваку ноћ сања ове нове утериваче дугова како му траже годишњи порез на бројанице. Као, уведен неки нови закон и одједаред сад мора да плати порез на плетиво. Будио се јадничак сав презнојан и унезверен. Требало ми пола сата да га вратим међ' јаву. Сад се све променило. Чини ми се, цео свет се променио и некако к'о да су у вези тај свет и мој црквењак. Он то јадничак можда и не примети јер је његов цео свет тастатура и миш. Хвали се да не чита новине и не гледа телевизију, а ја некад мислим да би ми боље било сто пута да гледа Сулејмана к'о сваки нормалан човек, и да не зна шта зна. Каже он тако мени да само на интернету још можеш да чујеш понеку истину, јербо су сви медији запоседнути неким санђамама. Брига мене за велике истине кад ја немам каде с' њим на миру кафу да попијем. И таман кад мислим да сам све видела, јуче ми мој црквењак каз'о да сад треба да плетемо свилене бројанице, јербо тако сад траже калуђери. Неће више обичне, 'тели би од свиле. Изгледа да су збиља дошла последња времена - свилени калуђери па свилене и бројанице. А пита ли ико мене како ја са Кинезом да изађем на крај кад ми место свиле донесе памук, а паре неће да ми врати. Снаћ'у се ја, није да нећу. Кад могу мог црквењака да трпим, све могу.

Добро, није он тако лош, не могу да кажем, тај мој црквењак. И оца нам је, истина добар. Сналажљив је, па како се он сналази, и нама је боље. Онај претходни, знао је тако да заседне па до ујутру би, чини ми се прич'о, не зна кад је доста. Много је тај био начитан и све је знао, ма на чем небеса стоје, ал' од тог знања ми смо слабе вајде имали. Овај нови не зна, часна реч, ко је Зизјулас, ал' изгледа да то и није много важно. Све је то мени мало блесаво око тог њиховог знања. Ево, на пример, за мог црквењака једни кажу да је екумениста, једни да је левичар и комуниста (што му дође на исто као и екумениста), а други веле да је затуцан и клерофашиста. А како то може да буде? Па не може никако кад је он исти откад га знам. Е, то ти је то њихово знање.
Ено посл'о терет сад поруку да стиже. Са'ћу ово да пошаљем, пре нег' што стигне да прочита. Питање је дал' ће он ово и умети и да прочита јер он је навик'о да кад пише нема ни тачке ни запете ни никог Бога, нег' све тера у један ред, па како испадне. А овамо се прави паметан и мудрује. Волим што му после овог нико неће веровати кад закука да нема ништа и да је гољо, па ће доћи опет мени да кукумаче каки је свет и како су сви наопаки. Нека, само нек он мени дође.