Приповедање о праведности расподеле на овом свету, које је једног трактористу мучило читавог живота. 

 

М... из села ... у Банату, био је слабо школован, али веома честит и побожан човек. Високо је ценио достигнућа техничке модернизације, памтећи како се тешко живело на селу, када су се земљораднички послови обављали ручно и уз помоћ стоке. И сам рођен у сиромашној породици, наставио је земљораднички посао, али се запослио као тракториста у земљорадничкој задрузи. Бистрог разума, био је веома љубопитљив и за кратко време је ушао у све тајне механичарског заната, колико је то било могуће на његовом радном месту. Још у младости није било пољопривредне машине коју не би могао да поправи или бар да одреди шта је узрок квара. Овим стеченим знањем се особито поносио, али се није разметао.

 

Дистрибутивна правда на земљи

 

Урођена љубопитљивост га је одвела на пут размишљања о правди. Сећајући се како се некада живело веома тешко, како је било мало богатих који су имали пуно и много сиротиње која је имала недовољно добара, похађао је чак и политичку школу на коју се упутио преко задруге. Том политичком школом су руководили безбожни комунисти,  који су објашњавали да је стицање по основу власништва над средствима за производњу неправедно, већ да је праведно само стицање према раду, којим самоуправљају радни људи као произвођачи роба. Како је и сам био вредан и презирао "нерадене људе", М... је то мишљење усвојио и прихватио звање "пролетера". Бити пролетер је за њега значило бити запослен човек који на праведан начин, радом, стиче хлеб за себе и своју породицу и ценио је ово што је научио из комунистичке науке. Како то да побожан човек не мрзи безбожну власт комуниста? Тако што Свето Јеванђеље учи да су Власти од Бога, а и у црквеном календару пише заповест да се хришћанин моли за оне који су на власти.

 

М... је тако, кроз комунистичко учење усвојио древни идеал "дистрибутивне правде", којег су комунисти прилагодили својој политици, не објашњавајући да је творац овог учења древни јелински филозоф Аристотел, прикривајући да је тај незнабожачки учитељ учио да једнакост постоји само међу биранима који имају права и слободе, а за које треба да ради мноштво робова и чији ученик Александар Велики је поробио цео до тада познати свет, ван којег су још живели само дивљаци у шумама и мочварама и бедуини у пустињама.

 

Да би сазнао "још више", М... је био вољан да похађа још политичких курсева. "Нема више", рекли су му комунисти. "Сад је на реду политичка школа, али то је само за оне из партије". М... је силно желео да сазна још више и очекивао је да га позову у партију.

 

Неправда овоземаљске робно - новчане размене

 

Будући, као што смо рекли, љубопитљив, М... је своје недоумице проверавао. На пример, као земљорадника, веома га је занимало како то да је цена кромпира иста као цена угља, кад се кромпир расађује на тешком муком заораној њиви, расте из купљеног семенског кромпира, потом опет окопава, по потреби залива, прска, па опет орањем или ископавањем вади из земље и пакује у џакове. Сматрао је да није праведно да кромпир не вреди више од угља, који се само машински вади из земље и утовара камион, па се достави на адресу наручиоца тако што се само истресе испред његове капије. У овоме је видео неправедан однос вредновања индустријског на штету пољопривредног рада. Пошто су га научили да је Карл Маркс засновао радну теорију вредности производа на учењу Адама Смита, сматрао је да друштво ипак није праведно, пошто награђује индустријског пролетера високом ценом његовог производа у односу на ниску цену пољопривредног производа, за који је потребно далеко више рада.

 

Марксизам и емпириокритицизам

 

Не знам је ли М... чуо за Лењинову дефиницију да је праведно друштво = социјалистичко совјетско друштвено уређење + електрификација. Међутим, оно што знам сигурно, јесте да је М... поред љубопитљивости био склон и да све проверава.

 

"Дођи и види", рекао је Господ.

 

Сумња о несразмерној вредности кромпира и угља у размени дуго година није дозвољавала да М... прихвати тезу о социјалистичком друштву као најправеднијем од свих друштава. Ипак, чим му се указала прилика да провери чињенице о својој недоумици, он је ту прилику и искористио и то као прави самоуправљач.

 

Наиме, једном приликом је на синдикалном одмору у бањи упознао човека који је био запослен као возач у једном рударском комбинату управо на послу превоза угља од рудника до потрошача, камионом. Пошто су се упознали и спријатељили, М... је пријатељу из области привредног промета изложио тај свој проблем.

 

"Колега, ниси у праву", рекао је камионџија. "Истина је да је рад вас земљорадника тежак, свакодневни и да је принос вашег рада углавном неизвестан, али су услови у којима радите природни и пријатни, чак и ако некад трпите ћуди природе. Али зато уживате током ваших `зимских месеци`, увек сте уз своју породицу и близу куће и ваш посао ни мало није опасан нити штетан за здравље, а за разлику од ваше, деца рудара често остају сирочићи".

 

Пошто су наши сељаци пословично неповерљиви (камионџије баш не бије глас о поштењу), М... је питао колегу:

 

-Је`л колега, ти си шофер и превозиш свашта. Ја сам паор и тракториста сам, терам машину на четир` точка ко и ти твој камјион и са та четир` точка. Обојица једнако течемо себи за живот. То значи да смо нас двојица такорећи "једна банда". Је`л јесте то тако?

 

-Јесте, тако је, одговори камионџија

 

 -А је`л тамо код тебе у том руднику исто ко и код мене цена једног шпедитера кромпира и једног шпедитера угља једнака?

 

-И код нас и код вас је тако.

 

-А је`л, а кад возиш ти отуд од твог рудника угаљ, ти се не вратиш са празним камијоном, нег` да нема предузеће штету на празном ходу, натовариш нешто што предузећу ил синдикату треба?

 

-Истина је, натоварим увек неку робу за предузеће.

 

-А јел између рудника и ти` предузећа компензираду за угаљ штогод и у натури, па им ти ондак то вратиш?

 

-То се још чешће догађа него да се плати новчано, а и мени је боље, јер не морам да чекам налог где да идем по утовар, него се одмах утовари роба и враћам се у предузеће, без дангубе.

 

-А довозиш ли некад ти угаљ у мој крај?

 

-Довозим, испоручујемо га по целој земљи.

 

-А јел можемо ондак нас двојица пролетера, као самоуправни произвођачи да се нешто споразумемо?

 

-Ако можемо, а зашто не бисмо? Кажи шта хоћеш.

 

-Удеси ти једаред да испослујеш налог да дођеш у моје предузеће кад буде требало да нам испоручите угаљ, а ја ћу да удесим да моје предузеће вашем то плати кромпиром. Ал`, кад буде требало да одвезеш камион с кромпиром твом предузећу, да повезеш и мене, да ја одем ондак заједно с тобом и да ми покажеш тај рудник, јер `оћу да видим одакле се и како се тај угаљ из земље вади и оћу и ја да пробам како се ради тај посао.

 

-И то могу да уредим.

 

-Ондак, јел договорено?, пита М...

 

-Договорено је!

 

Пут у средиште земље

 

С јесени, колега је дошао камионом, истоварио угаљ предузећу, а М... је лично шмрком опрао и орибао шлепер, како би кромпир колегама из индустријске производње утоварили у чисто. Потом је сео у кабину камиона и у пријатељском ћаскању одвезао се пут рудника, ради чега је нарочито узео слободан дан од предузећа, којег је шефу најавио вај кад раније с образложењем како хоће да изврши непосредан увид у чињенично стање, ради превазилажења плурализма самоуправних интереса радника у пољопривредној и индустријској производњи.

 

Већ кроз три дана, ето ти М... у селу. Кажу њему људи, "дед`, приповедај нам ди си бијо и шта си тамо видијо".

 

"Стигли смо право пред рудник. То је једна здраво велика рупа у брду око које тако здраво смрди, та как`а торина, та да сто иљада мућкова полупаш и проспеш испред не би засмрдило доста. А на уласку у рудник стално цури црна вода и слива се бог зна ди, а од запаре и прашине, која се стално издувава напоље, не може ни напоље да се дише. Тамо унутра се ништа ни не види, него сви пре нег` што уђеду мору да ставу шлем и на вр` шлема лампу, ал ни то није доста, него још сваки у руку носи још једну лампу, пошто је доле од паре и прашине мркли мрак, па без обзира на сијалице по зидовима, сваки види тек кол`ко му пијук домаши."

 

"Ајав", чуде се људи. "А како су подељени у том послу?" 

 

"Има ји највише са послом да крљу стене са пијуком. Има ји који бушу жилаве стене са бургијама, а има ји који стављаду експлозив кад је стена тол`ко тврда да јој ни најјача бургија не мож` ништа, нег` се она скрља. Други гуру мале плекане вагоне с искрљаним угљом узбрдо до малог воза, па како теру у оном мраку, судару се, јер се не види и ту је многи без руку и ногу, а неки и без главе осто. Ту је доле така бука, јер све одјекива, да не могу ни да причаду, један са другим, а кад миниру, у том паклу ди се ништа не види, мора бригадир сваког да напипа и извуче напоље, да не би ко страдо. Па опет су несреће честе. Има да у стену пробиједу водену жилу, па бегаду да ји вода не подави. Има на тим дубинама кисели` и сумпорни` вода, па ту никаква заштита не помаже и зато све смрди онако, а многе су те воде испекле и обогаљиље. Ал` још је горе кад из земље гас изађе. Он се и не осети, нег раду и они не зну јел га земља пустила, нег` кад кресне пијук ил бургија о кремену стену, кад изађе варница, он се упали, па бива и да људи живи изгору и од отог се ти што тамо раду највећма боју. Зато су ставили здраво дугачке цеви кроз ходнике, једне да удуву ваздух од споља, а друге да одведу ону тешку запару и прашину и гас. И треће, да извуку воду и киселину, а то све теру огромни мотори што на агрегате раде на мазут, та све дречи од ти` тешки машина а њи` теру машинисти што су до ушију умазани од уља и мазута."

 

"Ајав!", још више се чуде људи. "А имал тамо директора и инжењера, ко овде код нас?"

 

"Има, ал то ми је и било највеће чудо! Тамо и директор и инжењери мору стално да су доле с рударима у рудник. И кад год је нека опасност (а мал`-мал` је опасност), дрекне она сирена и ондак сви што су доле - беж горе и напоље! Ал` каква год да је трка, ондак они инжењери и доктори (имаду тамо и докторе јер су несреће честе), па и сами директор насупрот рударима што бежу напоље, они трче доле под земљу да виде јел ко осто ил` је повређен остављен. Јел је то њина одговорност, без обзира кол`ко је опасно. Буде и да се сруши читаво крило па затрпа рударе, да не могу ни по месец дана да ји откопаду, да дођеду до њи. Има доле у граду споменик рударима, у спомен томе што ји је једаред четрдесет одједаред затрпано и нису више никад могли да ји откопаду, а месец дана су бушили брдо и оно се стално опет рушило и још је рудара изгинуло што су се борили да дођу до затрпани. После месец дана су прекинули јер није било више вајде, јер су сви сигурно већ мртви, па да због мртви не страду живи. Знате, рудари се тамо под земљу сви држе ко браћа, јер су сви у једној невољи."

 

"Ииии!!! Па тамо је ондак здраво опасно!"

 

"Нег` да шта је! Кад се прид улаз сретнеду, они што излазиду кажеду онима што улазиду - `срећно`. Тамо код њи нема `добар дан` ко код нас. А кад изађеду са смене, са њи се све цеди вода и зној и црни су ко црни ђаво. И испред улаза у оно гротло све се црни од парти мртви` рудара - јел који су доле страдали, јел` који су од последица умрели. Јер та кисела запара и прашина од угља (она је ко на брашно самлевено стакло) многима је запушила плућа па су од тога и умрели.

 

"Сачувај боже!", чуде се људи. "Па јесу л` бар плаћени добро за тај, тако тежак пос`о?"

 

"Плате су им велике - трипут веће него наше. Ал` од отог тешког умора и посла, троше много на свирку и кафану, па ни њине породице нису срећне с отог. Боже, шта сам тамо у граду видијо жена у црнини - јал` за мужом, јал` за сином, јал`за братом, јал` за ћаћом. И јако и` је мало који су и дочекали пензију. Ако пензију доживи, сваки добије загуш па га удави, ил од срца ил` од ракије млади умреду. Ја за десет њини плата не би један дан тамо радијо.

 

"А јеси л` се и ти сишо тамо под брдо?"

 

"А-а! Сачувај боже!"

 

"Па што? Па зато си очо", чуде се људи.

 

"Па јесте, тео сам. И пошо сам с колегом, тео је да ме одведе доле, да видим како је и `тео сам да и ја пробам. Воледу они кад се когод занима за тај посо, волу људи кад им се посо уважава."

 

"И?"

 

"Кад смо ушли у оно гротло, има двесто метара пешке кроз онај смрад и запару. Ал кад сам видијо како стотине пацова трче кроз оне тунеле и по цевима, нисам мог`о да издржим! `Та људи, откуд овде тол`ки пацови!`, а они сви у смеј! `Та доле ми све радимо, и док је смена не излазимо напоље. Доле и једемо, а ни нужника немамо`.

Док сам се разабрао, каз`о сам им: `Ви сте јако велики радници и јунаци. Ја сам дошо чак из Баната јер сам тео да видим тачно како се то из земље угаљ вади, јер код нас брда нема и нема ни рудника. Ја сад знам да сте ви највреднији радници и још сте јунаци јер нема опаснијег посла од вашег. А видијо сам кол`ко сам мого и што нисам видијо, доста ми је што сам чуо, а чуо сам да има још пет нивоа оваки под земљу. И кад се вратим у Банат, причаћу како је, што сам видијо и чуо - ко да сам видијо, јер таки људи ко што сте ви, таки не лажеду и не измишљаду`. А они се само смеју и кажу да поздравим Банаћане и да ји се сетим кад будем кадио пећ. Утим дође лифт и они уђу. Један од њи ми викне `Срећно` и одоше у средиште земље.

Ондак сам се окрен`о и изашо напоље. Само сам ћут`о и поздравијо сам се тако сас ш` мојим домаћином и очо на `фтобус да се нисам осврно ни једаред."

 

А људи - ћуте.

 

Повратак са пута у средиште земље

 

"Кад сам сео у афтобус, ондак сам почо да мислим. И мислијо сам до Београда и после сам мислијо у афтобусу до села. И кад сам се сишо у село на станицу, мислијо сам до куће и кад сам дошо кући, мислијо сам. И за вечером сам мислијо. И кад сам се ујтру пробудијо, био сам ваљда уморнији нег` што сам бијо кад сам лего. И цели следећи дан сам мислијо, и још сутра дан сам мислијо и прекосутра... Ондак је после ручка жена почела да виче:

-Ај шта стално мислиш, само мислиш, па кот`куће си а ко да ниси кот`куће, па тео си да видиш ди се вади угаљ, ваљда мислиш да си само ти то видијо и нико више на целом свету, та говори једаред шта мислиш, јел мислиш да ми сви око тебе не мислимо шта ти је, јел` да се бринемо јел` да се не бринемо, дал ти је штогођ пофалило, причај човече, шта си замуко, па сви ми морамо да мислимо због тебе, не знамо шта мислиш, а само ти знаш шта мислиш, ми лепо не знамо шта ти је!

Е ондак ко` да сам се пробудијо, па сам јој реко: `Е, добро си рекла, сад седи за астал да ти приповедам`. И приповедо сам јој све до довече, ал`ју је све јако занимало (ви њу знате, све је занима). Прекино нас је Г... јер је тражијо улар да доведе краву (ми смо заборавили ка` ће краве и нисмо отворили капију). Ондак је жена, као била бесна: "Боже, човече, стално комендије правиш, накаљаћемо једаред због тих твојих комендија". А мило јој било што сам прво њојзи реко, ем што воле она прва да зна, ем да зна да није штогођ друго.

 

"Па јесте", коментаришу људи. "Ал` шта си мислио целим путом, и после?"

 

"Е, шта нисам мислијо!? Прво сам мислијо да ми јако много и тешко радимо и како ми је после, под моје старе дане Бог дао да видим и шта је тежак пос`о и шта је вредан радник. Прво сам мислијо да је наш кромпир јефтин спрам тог њиног угља, а сад, после, мислим да ни сто приколица кромпира за једну приколицу отог угља није јефтино. Прво сам мислио да је расподела у друштву неправедна због тога што је наш кромпир јефтин. После мислим да је расподела неправедна због тога што је угаљ јефтин. У социјалистички савез су нас учили да смо сви једнаки и да се расподељује према раду. Ко већма ради, највећма и прима. Ал сам својим очима видијо људе који највећма радиду и већма примаду од нас, ал` то што примаду ни близу није спрам кол`ко би по тој правди требало. И ондак ми је пало на памет како су они тамо доле ко` браћа, сви ко` један, а горе чим из те зле невоље изађеду, пиједу, тучеду се. Једни исти људи доле су једно, а горе су ти исти људи друго. Па се мис`им, Боже, а што су ондак таки`, а ондак оваки? И сетим се:

`Без невоље нема богомоље.`

Ондак ми падне на памет да мислим: а како би ја правилно расподелијо? А ко је то учинијо да жито, кукуруз и цунцукрет растиду на земљи, а угаљ под земљом ко и гвожђе? Па разгађам, ако је сунце тако далеко а од његове топлоте све расти што је на земљи, кол`ко је онак тек врела земља у дубини, кад угаљ, што је из веће дубине више топлоте, а онај што је најдубљи и најцрњи, само тај челик топи у високим пећима, што ни ковач у ковачници ди гвожђе топи не може да га истопи. Па се мислим, како сам ја био бесан и сумњо да је њин пос`о лак, а наш пос`о тежак, а наш пос`о леп, на ваздуху на њиви, у природи, ди све цвета и ди све гледаш како под твојом руком и са твојим старањем расти и множи се. И живина и стока те воле и цени јер је раниш и служиш им, а сирота не зна да ћеш да је закољеш. Па ми падне на ум да ни то није праведно, ал ми на то никад ни не мислимо, а живимо на рачун те стоке и свог тог растиња. И све тако..."

 

"И...? шта си смислијо?"

 

Смисао пута у средиште земље

 

"Прво сам смислијо да каква год било, расподела не мож` да буде праведна, ал да је нарочито неправедно ако расподели једнако. Па ни два зрна, ни два клипа, ни две стабљике кукуруза на њиви нису једнаке. Овце издалека изгледају све једнаке, па опет кад се приближиш, сваку познаш. А тек људи. У милион два иста не мо`ш наћи. Матер два брата роди па се разликују, и близанце кад роди опет разлику прави, а сваки има другачију душу и другачијим животом живи.

Та сами Бог једаред да добру жетву, а једаред лошу. Некад да четир` детељине да купимо у годину, а некад ни једна не ваља. Па ни Свеци нису једнаки по части, а Пророци иму Велики и Мали, а и анђели нису једнаки, него су пре свих Ар`анђели, па `Ерувими, па Серафими, па тек за њима Силе, Власти и Госпоства. А и на земљи силе, власти и господства нису иста, него се и међ` њима зна ред и распоред. И ту смо у праву, ал` само донекле, а често погрешимо.

А шта је правда, то ми не можемо да знамо, само нам се чини ово је праведније, а ово неправедније. А што је то тако распоређено, то нико не зна, само Бог. Па ни он није једнак, него је главни Отац, а за њим Син и Свети Дух. А и у науку (наука, то је за М... био марксизам) исти су Маркс, Енгелс и Лењин, ал` опет је Маркс први". И који се ред како примио, то је најбоље ми да не кваримо, ако нам није нужда, кад нам већ зло не чини. А ми овде треба да смо срећни, јер нам је Бог дао земљу, ко Израиљу, ди мед и млеко тече. И то је цела истина, спрам оног што сам ја видијо како се људи мучу, а ви знате како се мучу они људи што у градовима једни другима на главама живе, а исприт` куће ђубре бацаду.

 

Људи се чуде, али у себи. Чини им се да је све некако тако како је М... смислио, али не би да кажу. Тада су владали богоборни комунисти, а људи су знали да они никако не воле да се уз њихову науку спомиње Бог. 

 

* * *

Наравно, о овом разговору су одмах обавештени "они који треба".

 

"Бах!", рекли су они "који треба" - "Кога је брига шта размишља један задружни тракториста. Ко` да је то па нешто важно!"

 

М... никад није позван да уђе у партију.

 

Ни он није никад поднео молбу.

 

Није га ни било брига хоће ли га звати.

 

Нико није смео да пита што га не зову.

 

Прошло је пуно година и комунизам је пропао. Пропала је и задруга у којој је радио М... Иако је отишао у пензију, јако га је болела пропаст те задруге, и још не може да је преболи, иако су комунисти преболели и пропаст задруге и државе и свега у шта су се клели животом. М... често каже: " Тамо је радило двесто људи, та како је то одједаред на вечито дато неком који се прико ноћи обогатијо, а никад ништа није радијо, па ни то што је тако јефтино погодијо није платио, а нико му не одузима. Та ди је та држава, да  му то узме, да врати задругу, да иму млади ди да раду..."

 

Пре пар година сам заједно с њим био у Цркви у том селу, на служби. Кад су читали дародавце, окренуо се и изашао напоље. Мрзео је што су међу њима двојица накупаца, који су се брзо и лако обогатила на туђој муци и раду.

 

И даље га боли неправда.

 

Данас каже: "у време комуниста је било праведније него данас, јер је двесто младих људи радило, а данас двесто младих у селу нема пос`о". И јако се љути кад му пријатељи кажу како четири године пред банкрот задруге ни један од тих двесто запослених није избацио ни навиљак ђубрета из задружних штала.

 

Наравоученије:

 

Сам Бог зна шта је правда и ми то не можемо дознати. Он нам је дао слободу да оцењујемо правду, мада често грешимо, па нам се некад и сам Бог чини неправедним. Када се нешто учини као очигледна неправда, опет народ каже: "Ко зна зашто је то добро".

 

Некад је човек тврдо уверен у своје мерило правде и може да му се учини да га је погодила неправда. Онда, кад осмотри све, види како је истина супротна од онога што му је раније изгледало очигледно. Ако је човек честит и благоразуман, па га уче погрешно безбожни људи, опет може видети истину, јер је Господ казао: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", а Бог Господ је Истина.

 

Добро је, али није довољно само спознати истину. "Ја сам Истина, Пут и Живот" рекао је Господ...

 

...који је свог ученика, кад га је назвао "праведним", опоменуо:

 

"Зашто ме зовеш Праведни? Нико није праведан осим јединога Бога."

 

Један Човек