Categories
My Links
Суседно село
crkvenjak | 27 Децембар, 2012 14:58

 

- Де си Цеца иде бизмис , а ? 

- Ау брате црквењак , растурам !

- Видим ја код тебе читави редови.

- Ма воле народ да се показива.

- Е ел имаш сони ериксон онај музички , мислим знаш оно једаред што сам ти показиво ?

- Имам .

- Пошто ? 

- 7 иљада , ал није нов. 

- 7 иљада?!! Дај смањи мало.

- Ево ти за 6 . 'бига немож мање.

- Ајд за 5 и по и донесем ти за два сата.

- Нннннннн ајд ! Али ако те нема за два сата рачунај-продо сам га.

- Важи.

- Иначе ди јуриш? 

- Ево брате имам тезгу у суседном селу. Умро неки тајфун па звали три попа и што већа бука да буде на сарани, знаш каки су тајфуни, кад запевамо нас петоро има да буде ко на звездама гранда. Мислим нас два црквењака и три попа .

- Аааа то значи тако купујеш фон ? 

- Види ... баш те брига, него видимо се за два сата.

 

Палим махину и долећем до цркве. Господин већ чека испред сколима. Паркирам, закључам, проверим, седам у кола , крећемо.

Суседно село није велико ко наше , истина тамо су баш паори, али је пуно тих тајфуна, то су во времја оно били све проверени синови партије а и сад су мање више директори ил имају своје приватне фирме. Што се тиче транзиције она изгледа увек погоди само нас сиротињу, ови партијаши се дочекају на ноге и брига их каква је застава дог год је исти систем, а увек је исти.

 

Долазимо до гробљанске капеле . Народа сијасет . Цело село је ту. Опојемо тајфуна, мало ко плаче, оно најужа родбина, два сина, деремо се из све снаге небил оставили бољи утисак на родбину тајфуна. Све изгледа као из неког филма у коме су сицилијанци задата тема.

 

Зову нас на даћу. Попови се као нешто нећкају. Родбина наваљује. Попови као попуштају. Седамо у кола, с нама седа црквењак Миле изтог села што је.

- Помаже Бог. Како сте момци?

- Ево добро је Миле. -Одговара господин.- А ти како си ? 

- Тааа ето , ко и сви , живи се. Него јесте ли ви тамо код вас завршили оне фреске?

- Нема пара Миле.

- А видите , код нас исто сељани немају пара, ал се ми довијамо.

Стижемо до неког ресторана. Улазимо сви унутри. Посебан астал за попове и нас двојицу црквењака.

На жалост Миле је сео до мене. Почиње причу о томе како је пропала задруга, како је слабо родило ове године, како ће бити глад, како држава ниш не даје, како све узима, како је народ ошо у бели свет, како нико уцркву не улази, а и они што улазе боље да не улазе и све док се не попуни ресторан људима Миле је давио. Затим устадосмо сви , прочита се молитва и онда седосмо да ручамо.

Ја гуркам господина попу показујем му испод стола кажипрстом и палцем питње јел било кинте. Он благо да се не примети клима главом одрично. Остадох без фона.

Миле таман појо чорбу , па наставља да дави.

- Стегла је зима, треба чувати здравље, белог лукца се најести придвече, и обути се доообро , од ногу све креће. И лимуна треба јести . 

- Јел Миле колико ти имаш година? - Питам га ја чисто без везе да га ложим мало, кад већ неће стати да прича.

- Ја ти имам господине шеспет година, и јоште нисам обилазио лекаре. 

- Аха , а како то? Мислим која је тајна твога успеха ?

А Миле сав процвето кад се најзад указала и њему прилика једаред у животу да дивани тако значајне ствари о себи.

- Видите мој господине, ја никад нисам ...видите сад ову чорбу , ево рецимо ... знате господине најважније је прво јести кашиком. - Једва се оте Милету од силног узбуђења, па рече оно што му прво паде на памет ал врло брзо се надовеза као да је управо о томе и хтео да говори.

- Дакле најважније је јести кашиком, а онда остало шта буде, ја меса и онако не једем пуно, млека придвече мало , ракије не пијем сем ујутро једну, кафу не пијем, не дуваним, а видим господине ви дуваните и то је јако штетно а није ни Богу угодно. Обавезно прошетам дневно два сата, обавим своје дужности при цркви. А увече легнем на време и устанем раном зором.

Тад га прекину његов попа, посла га нешто да донесе из цркве, и тако срећом Миле нас остави на миру.

- Погледајте колико је ту аутомобила. Стварно велика је ствар када има оволико пријатеља и родбине да испрати покојника. - Рече онај трећи попа који је ту исто као и ми дошо на тезгу.

Тако се све у том фазону настави безвезна прича, од ту присутних, причаху којешта о политици, о селу, о кризи и уопште неке "корисне" ствари.

Домаћи попа изтог села, позва ме устрану и тутну ми кинту коју су њему тајфуни тутнули за све нас па је он у међувремену раздвојио. Њему видим дојадио читав церемонијал, а и све време се држи за главу као да га боле.

- Ајмо у кујну да попијемо по једну домаћу , има ту овај један мој сељак , има одличну домаћу.

С обзиром на ситувацију у ресторану , сложих се. Седосмо тако у кујну, насу он ракиицу. Стварно добра.

- А брате сморише ови наши оци и мој црквењак Миле, чекам само да одем кући да легнем. Јутрос сам дошо са Злотибора, смрзо сам се , и сад на гробљу...

- А јел оцо , ти нешто не готивиш ове тајфуне?

- Та ман их, они су ти ведрили и облачили у време комунизма, па су хтели и после. А кад сам ја дошо таман се цркве градила и тад су у свакој чорби били мирођија па су и у црквеним пословима тели да буду, ал ја нисам дао. Тако да они мене баш и неволу. А и шта ме брига за њих, нису дали пребијене паре зацркву. Али су ми сплеткарили на све стране, нарочито покојник.

- Хехехе а ди је оно "о покојнику све најбоље" ?

- А што да ти лажем. У осталом, не верујем да ниси већ чуо, та нисмо ми на крај света.

- Ма знам, све знам. Него ... ладно сам мислио да ће нас тајфуни издувати што се тиче кинте...знајући каки су с тобом реко угасили смо.

- То би тако и било брате мој , да није млађи син захтевао три попа, а онда их је било блам да не дају ништа па су лепо платили.

- Шта иначе има код тебе , дај испричај ми нешто весело или блесаво. Ових дана су ми све лађе потонуле, само слушам кукњаву и глупости.

- Хе, па шта да ти кажем, није ни код мене боље, свугде је сад тако... весело и блесаво велиш , хехехе , саћу ти нешто испричати шта ми се десило кад сам био прошле недеље у патријаршији. Ошо ја до Београда , требо сам неке документе да однесем од црквеног суда од оног мог претходника тамо су зезнули нешто архиву па ме ови наши послали да то однесем јер је један примерак био код мене у књигама и ја га копирам и однесем. Али они нераде кад сам ја стиго него морам да чекам. Кућу шта ћу, ја не знам Београд , та кад сам тамо ишо. Има тамо преко пута саборне нека кафан, седем ја тамо да попијем кафу и ракиицу мало да се згрејем. И седим тако . А кафана скоро празна. Кад неки што је тамо седео, дође до мене и уфати ме за дугме од џубета. Ја реко нека београдска будала сад ће ме још и налупати. Каже он : " А што ти добро џубе бре попе!" 

Па јес реко , добро сам га и платио. А он наставља:" Имам бре и ја овако кући џубе, слично , није исто". Ја гледам будалу, видим није под васер вагу, не знам ни шта би му одговорио. Лупим без везе нешто у фазону да је топло и греје. А он :" Јес попе, и топло је и греје, а сви ме примете кад га обучем" . Ништа, ја више нисам знао шта да му кажем.

А он наставља: " А имам ја попе и мантију кући"

- Мантију ? 

- О да , лепу , црну , лагану , праву мантију.

- ? 

- Па да , брате , мислим , знаш , оно кад ме уфати нека нервоза, ја ти обучем мантију и да знаш како се лепо опустим,скроз се однервозим, оно баш искулирам.

- Значи мантија те опушта?

- Е скроз ме опусти. Ал не носим ја њу вако по граду, него само тако кући , кад оћу да мало да се смиравам. Сем кад ми је слава , тад обучем мантију и тако дочекујем госте.

 

Заврши попа причу, ја кад се нисам превалио са столице, па се све рукама задржавам да се не откинем од смеха, јер у суседној просторији су даће.

- Мислим брате који лудак, па ди на њега да набасаш? 

- Брате ја сам тео да умрем у кафани од смеха, ал од куд знам која је будала , и шта може да ми уради. Значи ја сам сркно кафу на брзину и шмугно у кнез Михајлову и ишо сам тако кроз кнез Михајлову  вриштећи од смеха, а народ ме гледа , малтене се крсте кад ме виде и прођу мимо мене. Мислим, замисли ту сцену иде луд поп кнез Михајловом и сам са собом умире од смеха. Ал нисам мого да се савладам. Смејао сам се и у колима скоро до куће, вилица ме је болела.

- Е стварно у тем Београду свашта има.

 

 

 

 

 


 

 

 

 #