Categories
My Links

« Изгубио миран сан али му га је Светац вратио | Тракториста тражи правду у средишту земље »

Попадија
crkvenjak | 25 Новембар, 2012 14:01

 

Најважнија личност у међусобним пословним односима између попа и црквењака је попадија. Ако се црквењак од почетка свиди попадији има загарантовану будућност код тог попа и на тој парокији. Уколико се црквењак којим случајем, што због његовог или њеног карактера или нечега другог не свиди попадији, може да рачуна с тим да ће у скорије време престати да ради као црквењак. Ово нема много везе са црквењачким вештинама или његовом домишљатошћу интелигенцијом, појачким могућностима или познавањем парокијана и церковних служби.

Дакле једном речју ако се црквењак свиди попадији може бити благо ретардиран али  успех црквењачког посла му је загарантован. Уколико се не свиди може бити Никола Тесла но црквењак више бити неће или хоће ако не буде имао среће али с тешком муком и на обострану жалост, тачније тространу и попадије и попа и самог црквењака, јербо никакво његово доказивање ма колико се упињао неће му помоћи да се представи бољим него га је попадија "провалила од првог дана".

 

Зато је најважнија ствар сваког црквењака да освоји попадију. Наравно не мислим при том на неке ванбрачне односе, него да јој се просто допадне као онај који ће њој лично савршено одговарати као црквењак. Попови непотребно имају пуно проблема са црквењацима уколико се они не свиде попадији, јер онда увек над попином главом стоје речи попадије :" Да ти није онога смотаног црквењака, сам би имо и више пара и мање проблема са парохијанима" .

О овој значајној улози у церковном животу мало ко је писао и размишљао сем оне једне књиге св.Јована Златоустога о свештенству, а могуће је и да је сам мученик св.Јован имао неки црквењачки стаж па му је из дотичног искуствено било јасно да и о томе треба прозборити коју паметну реч.

Ако сте читали од Сремца поп Ћиру и Спиру , могли сте схватити да је цела она ујдурма управо била због попоадија е не толико због самих попова који би братски живели до краја свога поповског живота да није било тих попадија.

Тај фактор у цркви звани попадија некада је важнији и од оног званично најважнијег људског фактора званог владика.

Је штоно кажу црквењаци кад диване међусобом : " Владика би хтео и поп би мого , ал попадија не даде!"

 Тако многи послови у цркви пропадају или се успешно завршавају управо захваљујући овом фактору.

Један део попова је стога сматрао да је најлакша варијанта искључити попадију из цркве, те онда њихове попадије нити долазе у цркву нити се Богу моле, него само седе кућама клевећу парохијане и гоје се.

 О тијем искљученим попадијама ја овом приликом не би говорио, јер је млого тога писано и говорено, али о онијем укљученијем бих мало диванио ако немате ништа против.

 

Дакле као што рекох обавеза сваког црквењака када дође нови попа на парокију јесте да се допадне попадији. Не мора то бити неко класично шлихтарско понашање, мада ни оно понекад не треба бити искључено. Довољно је понашати се са уважавањем и понекад рећи по коју реч хвале  на рачун попа у присуству попадије или пак на рачун саме попадије. Лукавост црквењака би била и у томе да покаже одређену дозу сажаљивости према тешком положају попадија у савременом безбожном и секуларном друштву де ништа није светиња па ни попадија са попом заједно.

 

Е тако ја као сваки прави и паметни црквењак добро стојим са попадијама, јер знам одакле ветар дува.

Но ни нашим попадијама без обзира на сву моју намћорасту и лукаву природу није баш увек лако.

Док попа иде по селу и свети водице попадија је често та која најављује водице на телефон. Она је та која прави просфору. Она је та која подиже децу и бави се кућном економијом јербо попа нема каде. И на крају она је та којој парохијани много чешће и много искреније поверавају своје најтајније тајне.

 И тако док седим код попе у кући и чекам да се он врати из епархије од владике , са нестрпљењем какве ће вести донети, пијем кафу са попадијом. Отићи код владике увек је ризико и никад не знаш да ли ће владика критиковати или похвалити попу. Знате и попови су људи па и међу њима има суревњивих а та суревњивост често уме да пређе у завист па и пакост. Те кад попа оде код владике никад не зна да ли га је неким поводом из неког разлога неки од његових колега тужибабио за нешто. Те попа мора бити вазда спреман , а одлазак у епархију је ондак за попу као одлазак на суд. Па сад, на том суду може испасти праведник, а може испасти и велики грешник. Све је то лутрија, мада и од самог попе доста зависи.

Док ми тако чекамо телефон непрестано зврца. Те зове колега други попа да види шта је било код владике. Те зове неки комшија као наводно баш сад му нешто итно треба попа. Те зове неки даљи рођак кога попа помаже док он у великом граду студира, наводно да пита за здравље. Сви нешто зову изокола питају а нико не сме да пита оно што га заиста занима, а то је : јел дошо попа и шта је било.

Поред тих позива , јављају се и парохијске снаше , које би да се исповеде , па онда даве попадију по пола сата својим страшним хришћанским недоумицама.

Попадија седа за сто поново , па поново скаче на телефон, па се поново враћа, па се нервира. 

-Ево сад ме ова зове , а то јој је стоти пут да пита за благослов да пије више од две кафе у току поста , каже нервозна је и неможе да се суздржи.

- А ко јој је реко да пије мање кафе? -Питам ја попадију.

- Та нико јој то није казо , сама је увртила у главу , и тако сваки дан зове и пита за ту кафу, ја просто не знам шта више да јој кажем. Ако кажем да пије више , онда она запомаже како се боји да ће се острастити, ако јој кажем немој ни да пијеш , онда она мени каже лако је теби ти си попадија, па можеш да се исповедиш и у по ноћи.

- Па ништа попадијо ти кад јој чујеш глас прекини везу.

- Ију па то не смем никако, онда ће одма дотрчати до цркве да се жали попи како сам ја безобразна, једаред јој је ћерка спустила слушалицу, шта зна дете, и она је одма дошла да објасни попи како му је жена безобразна.

- Е та не зна човек шта би со тим нашим народом, здраво је болестан, ма за све је крива ова криза...

 

И онда мало поћутимо. Али телефон опет зврцка. Попадија се опет јавља, опет слична или иста питања, она одговара колико зна и уме, опет се нервира и све тако у круг.

- Знаш црквењак кад смо били на оној другој парокији, а онај тамо црквењак је био баш неки намћор.

- Који јел Пера?

- Ма да тај.

- А знам ја Перу. Није он лош човек али ето од како му је жена умрла не трезни се.

- Е па јесте , никад није био трезан. И тако кад смо ми тек дошли тамо , он зове у пола 6 изјутра један дан . Ја се јавим а он каже " Овди је црквењак итно ми треба господин попа , знате госпоја, мени је баба сад умрла , овог момента."

- Е свашта и у пола 6 зове да каже да му је баба умрла тог момента?

- Па да. А ја му на то кажем: " А јел ,тa реците ми, јел се сад њој негде жури кад нас зовете овако рано?". И од тад нас је Пера замрзео, тј. мене, никад није хтео да уђе у кућу а камоли да попије кафу самном.

- Ето, има свакавих људи. А како вам је било на претходној парокији. Мислим каки су људи били у цркви и у селу ?

- Та шта да ти кажем мој црквењак. Кад смо тек дошли , на првој литургији био намесник служио са мужем. Кад се служба завршила стојим ја са децом у порти храма и упознајем се са народом. У том ми прилази један декица од 70-ак година и пита ме:" Та госпоја, да ја вас нешто приупитам, ако смем?" . Кажем му ја нека пита слободно, а он ће ти: " Та госпоја, да нисте Ви можда, да извинете босанчерос?!"

- Ето ти. Матор човек а такав простак. А тако је то кад дођеш на нову парокију, ти никад не знаш ко је ту нормалан а ко будала.

- Па да, једном тако, па било је то месец дана по доласку тамо. Негде између Божића и св.Василија, муж овако исто отишо код владике, па је и преспавао у граду код своје родбине.Тако да сам ја била сама са своје 3 мале деце. У 6 и 20 лупа ми неко на врата ко суманут. Ја сва буновна и уплашена узмем држало од лопате, па сад реко ако нас нападне макар да се браним нечим, и станем поред врата али их не отварам, питам :" Ко је ?". Кад  са друге стране дере се човек:" САВА, ХАХАХА, СВЕТИ САВА!!" . "Молим?!" викнем ја, а он : " Хахаха, ја дошо да купим свећу да имам за славу" Тад тек отворим и одем до храма да дам господину свећу, ал нисам могла да издржим и упитам га:" Реците ми господине је ли Вама данас слава? Који је данас празник ?"  - " Ma није, моја слава је свети Симеун, него ја се јутрос сетио а пошто радња ради од 6, мислио сам да и теби тад почиње радно време." одговори ми он.

- Е па да, тако и овде мисле да је поп увеку Цркви од ујутро до увече, а неки мисле и ноћом да је туј.

- А жене ми се увек исповедају, чим чују да сам попадија имају неку неодољиву жељу да ми причају своје проблеме. Неће код попа него се мени јадају. Тако јуче кад сам била на фризури упознам једну и после фризера она иде као исто мојим путем те успут поче да ми прича: "Ту сам ја из суседног села, овде долазим на фризуру већ годинама, нико боље не намести фризуру кад идем на свадбу него ова наша Милка. Знаш, попадија ја сам преварила свог мужа. И сад то мене једе, ноћу сањам како је он сазнао. И гризе ме савест и јако ми је тешко. Ја њега јако волим"."Па признај му то све. Ако га волиш, реци му" кажем ја њој. " А не, не, не долази у обзир. Нема шансе. Оставиће ме. Нећу. Знаш нисам ја хтела да га преварим, али имам јако злу свекрву. Једноставно сам морала." објасни она све мени и наведе "разлог". " Па ти иди онда у храм, па се исповеди код свештеника. Можда ће ти бити лакше, мада ја мислим да треба да кажеш мужу." рекох јој.
"Јуу, ју, ма де код попа, они се друже. Одма ће му рећи" одговори ми она. И ту сам ја њој још пола сата цртала о светој тајни исповести, и да је то тајна и да свештеници не смеју никоме да открију и причају и да немора баш у свом селу да се исповеди ако јој је то проблем. Али све џаба, она тера своје. Те ми на крају рече: " Слушај имам ја једну идеју. Да ја теби све лепо испричам, а могу и да ти напишем и ти се онда исповеди код свог мужа место мене. Немој ништа бринути, платићу ти." 

 

 

 

 #
Add Comment
Додај коментар





Запамти ме