Пре шест година ...
Враћамо се из Цркве Дуле и ја код њега на кафицу после литургије. Момак је недавно кренуо у Цркву и врло брзо капира ствари . Дуле је интелигентан момак , био је пар пута у манастиру и размишљао да се замонаши, али његови маторци неће ни да чују , сад има девојку и вероватно ће се женити. Није то лоше , нек се жени , али видим да је њему манастир прирасто срцу. Прошли пут кад је био на конаку његови су дигли цело село да га траже ди је и на крају наравно дошли и код мене као дежурног кривца за таке ствари а ја будала им рекох ди је Дуле и ома су га звали у манастир да се враћа кући.
Таман смо сели да пијемо кафицу кад упада његов матори.
- Је ли црквењак , шта ти мислиш ко си ти ? Ту ми долазиш вазда и рушиш ми кућу , децу си ми затрово тим твојим средњовековним причама и поповским глупостима. Ја сам свецки чоек , мене те мрачњачке ствари не занимају а вала нећеш више ни моју децу тровати. Увати се врата из овијех стопа и мрш напоље.
- Добро чика Стево како ти кажеш . Само децу ти не трујем ја ...
- Мани ти сад мене тих поповских прича , иди одавде и немој више да долазиш, јел ти јасно ?!
- Чика Стево твоја деца су паметна и избор је њихов , нисам ја никоме пунио главу нисчим. А ти ако им будеш спречаво да иду у Цркву они ће се ко и сви други окренути или дроги или некој секти или ће отићи у педере...
- Море мрш напоље , доста сам те слушо !!!
И тако сам последњи пут био код Дулета те године и никад више.
Пре годину дана ...
- Де си Сале шта има?
- Ево црквењак , ништа нема, радим овде у кафићу за неку ситну кинту, а шта ћу, двоје мале деце, жена нема посла...
- Како ти бураз?
- Добро је ... уствари и није добро хтео је да се види с тобом ... оће нешто да те пита.
- Како да се видим са њим , немам његов телефон , а знаш да код вас не могу доћи ?
- Ево сад ћу га ја назвати ... ево ти га .
- Ало Дуле , ди си ?
- Ало , јес ти црквењак ?
- Ето ја сам , шта се ради , где је запело ?
- Чуј , имам озбиљних проблема , ајде оћеш бити ту сад ћу да скокнем сачекај ме у кафићу.
- Ево сачекаћу те.
Седнем мало у кафић , Сале донесе пиће , продиванимо нако необавезно кад ето ти Дулета. Гледам га а неверујем да је он, сув ко сарага, подочњаци црни, очи му упале а цакле се.
- Шта је то Дуле с тобом , вид нашта личиш.
- Брате да ти одмах кажем, ја сам на хероину.
- ?
- Јесте има већ годину дана, али сад сам добио дете , и не могу више вако , ни због себе ни због мале , ћеркицу сам добио.
Ћутим , не знам ни шта би му реко, не могу да га гледам, у очи не могу да га гледам, знам да сам био упорнији да до овога не би дошло, а ја да се не замерам селу... ма изем ти село шта имам од њега... спустим главу а Дуле наставља.
- Знам брате да си добар с оним калуђерима, мени треба лечење, али не могу оставити породицу, морам да радим за леба да имају ...
- Дуле брате... шта да ти кажем ... знаш да ако те одведем у манастир нећеш изаћи док се не скинеш, а то ће да потраје...
- Али брате јел може нешто онако мало брже, мислим да не идем баш у манастир, да могу да радим и да будем кући, мислим фрка ми је шта ћу са породицом. - убацује Дуле у спид.
- А шта ћеш са породицом ако умреш ?
- Не знам шта ћу брате ...
- Имаш кеву и ћалета остави њима дете и жену и иди да се скидаш , неможеш бити у свету и скинути се, схвати.
- Не знам , ај дај ми твој број па ћу те назвати.
- Чуј ево ти број телефона од оног калуђера што је задужен за вас наркомане па се ти чуј са њим , можда има нека солуција ... шта знам.
И ту се разиђосмо.
Пар месеци касније ...
Стојим у градском бусу . Бус нако полупразан . На једној станици улази само један клошар , сав одрпан , изубијан , изгребан , окрвављеног лица, и право иде према мени.Долази до мене . Једва га препознајем. Дуле !
- Човече шта је то с тобом ?!
- Ма пусти брате ... ништа нарочито...
- Како ништа побогу , поглеј се нашта личиш.
- Знаш брате , нисам звао оног калуђера, јел би мого ти самном да одеш до манастира?
- Оћу није проблем, ајмо одмах сутра, јел може ?
- Може ,еј само ме зврцни вечерас да не заборавим... није ми добро ја ћу мало да седнем овде на патос.
Чучнем поред њега, људи нас гледају, вероватно мисле да смо обојица џанкији, а шта ме брига за људе кад овај предамном умире.Дуле се склупчао у неком полусну , повремено се тргне и пита јесмо ли стигли.На његовој станици кажем му да ћу га цимнути вечерас, али он као да је већ заборавио шта смо причали. Излази на врата , осећам се јадно, гледам у њега , испратио сам га погледом докле сам могао...
То вече га зовем на фон.
- Ало Дуле , ди си човече ?
- Е брате ... слабо те чујем.- У позадини трешти нека музика .- Е знам зашто зовеш , е чуј , нисам заборавио, али сад сам ту на егзиту са неким енглезима, е лудо се проводимо , требо би да дођеш да видиш...
- Дуле бре ! Какви црни енглези , треба ујутро да смо у манастиру , иди одмах кући , немој се зезати .
- Е брате , нема фрке , бићу ја сутра на станици , не брини ништа , видимо се , ајд ...
Сутра дан стојим у бусу , бус долази до Дулетове станице, на станици улази једна жена и никог више нема на видику. Гледам на све стране , можда је ту негде , нема га...
Три дана заредом на свака два сата вртим Дулетов број телефона , али нико се не јавља.
Четврти дан на Дулетов фон јавља се Сале.
- Хало.
- Ало , Сале јес ти?
- Ја сам ко је ?
- Црквењак је овде, дај ми лебати Дулета , већ три дана не могу да га добијем на фон уопште се не јавља.
Тајац је потрајао добра два минута.Сале утањеног гласа ми саопштава:
- Полиција је јутрос донела Дулетове ствари , па и овај телефон, нашли су га овереног у граду у хаустору... сахрана је сутра у 15...дођи ако можеш ...
Нисам дошао на сахрану , дао сам прилог за манастир и Дулетово име да га калуђери помињу на 40 литургија.
Последњих пар месеци...
Одем код Салета у кафић . Сале сам ради , само ћути, нема више осмеха на његовом лицу, сломљен, прилази ми и каже:
- Брате водиш ме сутра у манастир и ја сам наркоман већ више од пола године.
Стојим пренеражен, по Салету се то није видело , нисам могао ни у бунилу да претпоставим.
Одвео сам га у манастир.
Скинуо се брзо , за свега пар месеци.
Био је упоран и омиљен код калуђера.
Пре неки дан је дошао кући да среди неку документацију , личну карту ваљда , тако нешто , и кад је кренуо назад за манастир ухвате га дилери .Није хтео ништа да узме од њих и они га рокну овердоз, умро је на месту . Полиција их је похапсила у року од сат времена. Али шта то коме значи уопште.
Јуче на литургији видим њиховог оца чика Стеву , први пут у Цркви , човеку лију сузе као из славине , у црнини , два сина изгубио за пола године, остали унучићи , и две снајке. Мрачно брате , мрачније од средњег века...
Идемо до једне куће треба да се освешта , попа вози кола а ја претурам по пинклицама да видим јесул све на броју, 4 мале свеће су ту, босиљкача туј, требник туј, све је туј. Уф изгледа кадионица није туј.Ма добро узећу неку кашику из куће послужиће.
- Јеси понео све ?- пита господин.
- А нисам , заборавио сам кадионицу.
-То је зато што се не молиш , него све планираш, више верујеш у свој разум него у божију помоћ.
- Ма да , шта има Бог да ми помаже око пинклица ?
- Како шта , сав живот свој Христу Богу предајмо, еее црквењак сувише си ти рационалиста.
- Ма како да јок, да нећу да верујем можда како је Исус Навин зауставио сунце и месец док он не покоље своје душмане.
- А јел верујеш да је Мојсије раздвојио Црвено Море ?
- Јок. То је нека симболика у Библији , мислим баш је раздвојио море, хехе.
- Па како онда верујеш да је Христос васкрсао?
- А то је друго, то има смисла јер је то урадио за нас људе, да и ми васкрснемо једаред.Ал што би раздвајо море, та могли су Јевреји прећи у Палестину и неким другим путем, то је нека митологија.
- А дааа, ти верујеш само у науку а у Библију не верујеш ...
- Па што не би верово у науку, ето људи су се и на месец испели , а није да не верујем у Библију само не мислим да је све тамо што пише буквално бивало.
- Па онда ни Христос није васкрсо .
- Реко сам ти да је то друго.
- Хе,хе то ти натежеш како теби одговара црквењак.
- Не натежем, него кад ти толико смета наука а ти онда изађи из кола и иди на магарету по парокији.
- Не , не смета мени наука, него митологизација науке.
- Ето ти сад, што ви попови умете да изфилозофирате то ни ови у скупштини не умеју...
- Ма да ... и све пасте за зубе су научно доказане...
- ?
Долазимо до куће. Кућа нако осредња ни велика ни мала, офарбана у неку дречаво црвену боју, смешно...
Улазимо на капију , па звонимо на врата .
Нико не отвара , звонимо још једаред, па још једаред ... ништа.
-Можда нема никога - кажем ја попи.
-Како нема нико звали су ме пре пар сати - вели господин.
Ја отворим врата и уђем унутра а попа замном. Стојим , нико се не појављује .
- ГАЗДЕ ! - издерњам се.
Утом излеће нека огромна женска црвене косе , стане испред мене и попа и заблене се и тако одстоји неко време.
-Помаже Бог , ми смо дошли за освећење куће. - вели господин.
Женска ништа , пиљи у нас и ћути.
- Јел то та и ти фамилија ? - питам ја .
Женска и даље ћути , само блене у нас.
- Оче ова је или ипнотисана ил јој фали која даска.
Попа ме значајно погледа.
- Оче да јој машем испред носа , можда дође себи?
Попа ме шутне ногом .
- Па добро сестро оћеш ли проговорити ! - подвикнем ја на њу.
А женска се окрене и отрчи у кућу успут вичући на сав глас :
-ПРИСТ ИС КОМИНГ! ПРИСТ ИС КОМИНГ!
- Какав црни пришт , оче ова није нормална дедер да се ми обрнемо натраг пре него што буде касно. - рекнем ја.
- Појац , видиш да је странкиња, сачекај мало, о Боже какав си ти то човек . - уздахне господин.
Кад ето ти домаћина , неки кинг сајз , двапут крупнији од оне женске, реко овај ће сад гарант да проговори на шпанском.
- О добро дошли , уђите, уђите !
- Бог помогао -каже попа , те уђосмо за њим.Кроз неке лавиринте од ходника дођосмо у једну већу просторију где је било доста народа.
Освештамо ми кућу . И онда како ред налаже код Србаља домаћин нас послужи пићем.Седнемо мало .Питам домаћина ко је та женска.Вели да је то снајка из Ирске , тамо му живи син па се тамо и оженио.
- Свидели се једно другом и ето , а сад имамо и унуке. - вели домаћин , а и син му је неки двометраш, мислим се како се неће свидети једно другом кад су сви остали за њих патуљци , нису уствари ни имали избора.
- Ми ти попе то ништа не знамо, није се то у наше време ништа веровало.- вели неки лик из публике.
- То је мој кумашин . -представи њега домаћин.
- А што сте тако напустили веру, како је до тога дошло да се народ окрене од своје вере ? - пита господин.
- Нисмо.-рече домаћин.
-Нисмо, нисмо .-завикаше још неки.
- Ма нисмо ми... ал ето ...така времена... није се могло.- правда се кумашин.
- Шта се није могло, ко је тео мого је, ето ко је мени бранио , ја сам најпрви у селу и славиЈо славу и кршћаво кућу и децу и све по реду.- улеће неки од присутних очигледно мало припит.
- А како се могло кад су ови из партије бранили ? - додаје кумашин.
- Како мени нису бранили .- вели онај припити: Ето ја сам и парокијал плаћо , имам ја ону чланску карту од цркве још од пре триес година .
- Хе, хе , а имаш и ону другу црвену .- додаје кумашин.
- Па добро имам и њу, и онда ти је било исто ко и сад , ако оћеш посо мораш у партију, ни сад немош добити посо ако ниси у некој партији, јел тако !
- Него попе јес ти видо ово шта се деси у Јапану? - упита кумашин.
- Јесам, страшно, Бог да се смилује тим људима, велико страдање.-каже попа.
- Јес вала велико. - наставља кумашин : - Куме ! Ма да си ти видо оне јапанце , оне њиове њиве , ма то ти је куме ко на књизи , ко књига она њива, све нако равно , све под конац, није ко ово код нас збрда здола , све под конац у јапанаца. Ал шта их снађе ... јадни ли су. А ја сам верово у ту науку , нисам ти ја верово у ове попове и њиове приче, него у науку сам ја верово, па јапанци су ти сила ако је ико познаво ту науку онда су ти јапанци. И џаба им куме сва наука ништа им непоможе, јес видо, поклопи их цунами ,земљотрес,вулкан и пуче им она нуклерка .Џаба им сва технологија ништа их не поможе наука. То ти је сила божја куме СИЛА БОЖЈА !
И гледам ја тако куме на оној белој њиви иде онај цунами а један јапанац бежи . А онај цунами лети зањим и поклопи га цунами .
А ја сам баш навијо за јапанца.
У намастиру настала фрка најавио се владика да ће да дође.
Калуђери се растрчали сваки на своју страну , све се спрема за дочек владике, та не долази владика сваки дан, мора се дочекати како доликује и како пристоји једном манастиру у његовој епаркији.
Утом један калуђер јавља да је стиго владика и да сиђемо доле из конака да га поздравимо.
Изашли калуђери и игуман на челу и ми мирајни који смо се туј затекли. Владика улази на капију дочекују га калуђери са игуманом . Један по један прави метанију пред владиком и узима благослов, а после калуђера и ми мирјани узимамо благослов.
Ту у дворишту испод високог бора стојимо тако сви на окупу .Игуман и владика нешто диване , кад утом дебели Давид који је преспавао и јутрење и литургију онако бунован натако се на прозор од конака и пошто бор заклања његов видик угледа само мене и још једног калуђера те се из свег гласа продере :
- Еееее јел стиго тај владика ?!
Ми ћутимо , шта да му кажемо , та владика стоји тик на метар од нас. Сви се ућутали, мени непријатно дваред горе нег одомад у кујни а дебели Давид се још једаред продере:
- Јееелиии стииигооо владикааа , што сте мутавиии бреее ?!
Сад већ и игумана блам пред владиком а ја се мислим земљо отвори се да пропанем, куд га доведох овде.
И таман кад се све стишало нешто владика упита игумана чисто да прекине глупу атмосферу а оно читав прозор са све оквиром тресну одозго са спрата .Дебели Давид се толико наслонио на стари манастирски прозор да овај више није издржо те се одвали и испаде из зида.Уз страшну треску слупа се све оно стакло .Сви калуђери спустише главу од блама. А ја већ помислих да потрчим и побегнем.
- Ко је овај ? - упита владика .
- Ма то је један мирјанин , први пут у манастиру. - рече игуман.
- Аха, па добро. - ноншалантно каза владика, на чега свима као камен са срца да паде, сем мени...
После обиласка манастира владика и игуман се упутише у гостински салон и поручише кафу.
Чредни калуђер у кујни и ја одосмо да скувамо кафу.
Изађем ја из кујне , реко идем до магацина да узмем неку ракију мало да потегнем да смирим живце иначе ћу да намлатим Давида. Кад у манастирски ходник улеће неки висок поп нако ко кошаркаш.
- Јел ту владика ? - пита тај поп.
- Јесте . - велим.
- Требао бих нешто са њим да разговарам.- вели поп.
Видим ја поп има чудан нагласак , а висок ко бандера, сувоњав нако, мора да је неки Црногорац.
- А што ти треба владика ? - питам.
- Треба да сахраним оца , па ми треба благослов. - вели поп.
- Па шта ће ти благослов да сараниш оца ? - лупих ја по обичају.
Поп мало застаде , па нако себи у браду рече:
- Отац ми је католик, па ми треба благослов да га опојем.
- Како католик ?- лупим ја још једном и додам: Од кад сте ви Црногорци постали католици ?
- Ја сам Мађар. - Рече поп срамежљиво , ко да је нека срамота бити Маџар.
Јао мени , шта ће ме још потрефити данас, где човека овако нападох.Ништа сад кад сам већ забрљао мораћу да идем код владике да га најавим да се некако искупим за ову глупост.
- Ништа , сачекај оче туј , саћу ја код владике да те најавим за благослов.
- Хвала ти брате, много ти хвала, ево од јутрос вијам владику, био сам прво у епархији па ми рекоше да је овамо отишао а ја правац овамо да на време стигнем и узмем благослов јер данас је сахрана.-рече поп Маџар црногорског стаса и акцента.
Потрчим ја до салона где су владика и игуман.Покуцам на врата:
- Молитвама светих отаца наших Господе Исусе Христе сине божији помилуј нас! - продерем се пред вратима јер тако налаже манастирско правило да говориш кад куцаш на нечија врата.
- АМИН ! - чује се изунутри, уђем полако и одма у старту се смотам обраћајући се владики:
- Ваше сведочансто , овааај , ваше височанство , овааај, хтедох рећи твоје преосвештенство т.ј. ваше преосвештенство ... тражи вас један Маџар, овааај мислим рећи један поп т.ј. свештеник католик ... ма не католик него му је тата католик а он је умро , т.ј. није он умро него отац му је умро... уф !- гласно испустим оно уф , више нисам знао где ударам, куд не стигох да попијем ону ракију...
- Полако , пооолакооо , рече владика , сабери се прво , та није владика страшило. - вели владика . Како он то рече да није страшило а ја се још више уплаших одма ми дође нека слика како је владика баш неко страшило и ја стадох на месту и замукох.
- Кажи брате где је запело ? - рече игуман те ме разбуди из мог бунила.
- Ма брате . - рекох: Ево ту је један свештеник Маџар а наш попа , умро му је отац који је католик па је јутрос био у епархији да узме благослов да сахрани оца по нашки јел , да га опоје као син свог рођеног оца, па кад је сазно да је владика овдена ево долетео је ко метак јер је сахрана већ данас.
- Тако брате - рече игуман: Кажи му да дође овде горе до нас и донеси још једну кафу и три ракије, ајде сад.
Одлетим на брзину јавим попу Маџару да иде горе у салон, одем по ракију и кафу , ма прозорљив је тај игуман , тачно је знао да ми фали једна ракиица .Однесем им кафу и тргнем једно три ракиице те се некако на крају саберем.
Е Давиде , Давиде шта ми уради...
