Categories
My Links

« Јапанац vs цунами 0:1 форевер | Достојевски на босански начин »

Била једном два брата...
crkvenjak | 17 Март, 2011 12:03

 

Пре шест  година ...

Враћамо се из Цркве Дуле и ја код њега на кафицу после литургије. Момак је недавно кренуо у Цркву и врло брзо капира ствари . Дуле је интелигентан момак , био је пар пута у манастиру и размишљао да се замонаши, али његови маторци неће ни да чују , сад има девојку и вероватно ће се женити. Није то лоше , нек се жени , али видим да је њему манастир прирасто срцу. Прошли пут кад је био на конаку његови су дигли цело село да га траже ди је и на крају наравно дошли и код мене као дежурног кривца за таке ствари а ја будала им рекох ди је Дуле и ома су га звали у манастир да се враћа кући.

Таман смо сели да пијемо кафицу кад упада његов матори.

- Је ли црквењак , шта ти мислиш ко си ти ? Ту ми долазиш вазда и рушиш ми кућу , децу си ми затрово тим твојим средњовековним причама и поповским глупостима. Ја сам свецки чоек , мене те мрачњачке ствари не занимају а вала нећеш више ни моју децу тровати. Увати се врата из овијех стопа и мрш напоље.

- Добро чика Стево како ти кажеш . Само децу ти не трујем ја ...

- Мани ти сад мене тих поповских прича , иди одавде и немој више да долазиш, јел ти јасно ?!

- Чика Стево твоја деца су паметна и избор је њихов , нисам ја никоме пунио главу нисчим. А ти ако им будеш спречаво да иду у Цркву они ће се ко и сви други окренути или дроги или некој секти или ће отићи у педере...

- Море мрш напоље , доста сам те слушо !!!

 

И тако сам последњи пут био код Дулета те године и никад више.

 

 

 

Пре годину дана ...

 

- Де си Сале шта има?

- Ево црквењак , ништа нема, радим овде у кафићу за неку ситну кинту, а шта ћу, двоје мале деце, жена нема посла...

- Како ти бураз?

- Добро је ... уствари и није добро хтео је да се види с тобом ... оће нешто да те пита.

- Како да се видим са њим , немам његов телефон , а знаш да код вас не могу доћи ?

- Ево сад ћу га ја назвати ... ево ти га .

- Ало Дуле , ди си ?

- Ало , јес ти црквењак ?

- Ето ја сам , шта се ради , где је запело ?

- Чуј , имам озбиљних проблема , ајде оћеш бити ту сад ћу да скокнем сачекај ме у кафићу.

- Ево сачекаћу те.

Седнем мало у кафић , Сале донесе пиће , продиванимо нако необавезно кад ето ти Дулета. Гледам га а неверујем да је он, сув ко сарага, подочњаци црни, очи му упале а цакле се.

- Шта је то Дуле с тобом , вид нашта личиш.

- Брате да ти одмах кажем, ја сам на хероину.

- ?

- Јесте има већ годину дана, али сад сам добио дете , и не могу више вако , ни због себе ни због мале , ћеркицу сам добио.

Ћутим , не знам ни шта би му реко, не могу да га гледам, у очи не могу да га гледам, знам да сам био упорнији да до овога не би дошло, а ја да се не замерам селу... ма изем ти село шта имам од њега... спустим главу а Дуле наставља.

- Знам брате да си добар с оним калуђерима, мени треба лечење, али не могу оставити породицу, морам да радим за леба да имају ...

- Дуле брате... шта да ти кажем ...  знаш да ако те одведем у манастир нећеш изаћи док се не скинеш, а то ће да потраје...

- Али брате  јел може нешто онако мало брже, мислим да не идем баш у манастир, да могу да радим и да будем кући, мислим фрка ми је шта ћу са породицом. - убацује Дуле у спид.

- А шта ћеш са породицом ако умреш ?

- Не знам шта ћу брате ...

- Имаш кеву и ћалета остави њима дете и жену и иди да се скидаш , неможеш бити у свету и скинути се, схвати.

- Не знам , ај дај ми твој број па ћу те назвати.

- Чуј ево ти број телефона од оног калуђера што је задужен за вас наркомане па се ти чуј са њим , можда има нека солуција ... шта знам.

 

И ту се разиђосмо.

 

Пар месеци касније ...

 

Стојим у градском бусу . Бус нако полупразан . На једној станици улази само један клошар , сав одрпан , изубијан , изгребан , окрвављеног лица, и право иде према мени.Долази до мене . Једва га препознајем. Дуле !

- Човече шта је то с тобом ?!

- Ма пусти брате ... ништа нарочито...

- Како ништа побогу , поглеј се нашта личиш.

- Знаш брате , нисам звао оног калуђера, јел би мого ти самном да одеш до манастира?

- Оћу није проблем, ајмо одмах сутра, јел може ?

- Може ,еј само ме зврцни вечерас да не заборавим... није ми добро ја ћу мало да седнем овде на патос.

Чучнем поред њега, људи нас гледају, вероватно мисле да смо обојица џанкији, а шта ме брига за људе кад овај предамном умире.Дуле се склупчао у неком полусну , повремено се тргне и пита јесмо ли стигли.На његовој станици кажем му да ћу га цимнути вечерас, али он као да је већ заборавио шта смо причали. Излази на врата , осећам се јадно, гледам у њега , испратио сам га погледом докле сам могао...

То вече га зовем на фон.

- Ало Дуле , ди си човече ?

- Е брате ... слабо те чујем.- У позадини трешти нека музика .- Е знам зашто зовеш , е чуј , нисам заборавио, али сад сам ту на егзиту са неким енглезима, е лудо се проводимо , требо би да дођеш да видиш...

- Дуле бре ! Какви црни енглези , треба ујутро да смо у манастиру , иди одмах кући , немој се зезати .

- Е брате , нема фрке , бићу ја сутра на станици , не брини ништа , видимо се , ајд ...

 

Сутра дан стојим у бусу , бус долази до Дулетове станице, на станици улази једна жена и никог више нема на видику. Гледам на све стране , можда је ту негде , нема га...

 

Три дана заредом на свака два сата вртим Дулетов број телефона , али нико се не јавља.

Четврти дан на Дулетов фон јавља се Сале.

- Хало.

- Ало , Сале јес ти?

- Ја сам ко је ?

- Црквењак је овде, дај ми лебати Дулета , већ три дана не могу да га добијем на фон уопште се не јавља.

Тајац је потрајао добра два минута.Сале утањеног гласа ми саопштава:

- Полиција је јутрос донела Дулетове ствари , па и овај телефон, нашли су га овереног у граду у хаустору... сахрана је сутра у 15...дођи ако можеш ...

Нисам дошао на сахрану , дао сам прилог за манастир и Дулетово име да га калуђери помињу на 40 литургија.

Последњих пар месеци...

Одем код Салета у кафић . Сале сам ради , само ћути, нема више осмеха на његовом лицу, сломљен, прилази ми и каже:

- Брате водиш ме сутра у манастир и ја сам наркоман већ више од пола године.

Стојим пренеражен, по Салету се то није видело , нисам могао ни у бунилу да претпоставим.

Одвео сам га у манастир.

Скинуо се брзо , за свега пар месеци.

Био је упоран и омиљен код калуђера.

Пре неки дан је дошао кући да среди неку документацију , личну карту ваљда , тако нешто , и кад је кренуо назад за манастир ухвате га дилери .Није хтео ништа да узме од њих и они га рокну овердоз, умро је на месту . Полиција их је похапсила у року од сат времена. Али шта то коме значи уопште.

 

Јуче на литургији видим њиховог оца чика Стеву , први пут у Цркви , човеку лију сузе као из славине , у црнини , два сина изгубио за пола године, остали унучићи , и две снајке. Мрачно брате , мрачније од средњег века...

 

 #
User Comments
(no subject) [Reply]
mandrak72 | 17 Март, 2011 18:57

Droga je zlo.
pozdrav

(no subject) [Reply]
sanjarenja56 | 17 Март, 2011 21:16

Životna priča, teška...uverljiva

(no subject) [Reply]
nn | 24 Мај, 2011 11:56

crkvenjak, ne pises vise?
ponestalo ti inspiracije?

(no subject) [Reply]
марко | 02 Јун, 2011 14:31

Настави, црквењак... Добар си!

Add Comment
Додај коментар





Запамти ме