Велика слава код Србаља.
Заиста пола слави а пола у госте долази.
А још снег нападо, па клизаво , страшно...
Ал народ као и увек расположен за славу и празнике, једни кољу прасиће а други рибе, истина ових са прасићима је више.Господин попа се бунио првих година , а после ућуто.
Код попова иначе постоје два стања, једно је да волу да попују, а друго да су незаинетресовани.Кад попују углавном их нико не слуша, а кад су незаинтересовани углавном некоме нешто пропусте да кажу.
Крећемо у акцију.
Прва кућа. Улазимо у двориште. Велико економско двориште .Много помоћних објеката, механизација, све по пеесу. Кућерда на лакат, огормна, два спрата.
Прилазимо вратима, интерфон са камером, звонимо, чује се женски глас:
- Изволте .
- Свештеник је овде , дошли смо за славу да светимо водицу.
- Идите около куће , први улаз.
Одлазимо по упутству, около куће , јелте, нека шокара, полушупа-полукућа, врата висе на шаркама, умазана , прљаво све , ко да не припада истом дворишту, столарија стара , трула, прозори неки цели неки полупани , излепљени селотејп траком( оном браон) .
Отварамо врата , улазимо.Мало смо збуњени.
- Помаже Бог !
- Бог вам помогао, децо.
Појављују се у мрачној соби стари дека и бака, на асталу хрпа лекова, суђе , теписи стари похабани, сав намештај има година колко и они.
Господин наравно изваљује по обичају:
- А ви сте подстанари?
- Не, ми смо родитељи.
Родитељи? Боже свашта мислим се у себи , господин попа такође збуњен, видим да му је непријатно, поред нолке кућерде, родитељи живе у страћари , иза куће ко пашчад нека.
Осветимо ми водицу. Баба даје 200 динара, вели нема више мала јој пемзија, и почиње да плаче.
Ми ћутимо, шта ћемо.
Деда смирује бабу, држи је за раме.Баба се ућутала.Господин нема живаца, пита:
- А ко живи у овој кући напред?
- А то су нам синови и снаје- Каже деда.
- Аха , добро, а они не примају свештеника?
- Не, то само ми славимо, а они не.
- Добро.
Одлазимо.
Друга кућа. Огромна капија , испред куће паркирана два џипа, и још неки афтомобили велики. На капији интерфон.Звонимо.Отвара се капија.
Два добермана у боксовима скачу ко блесави.Излази један средовечан човек.
- Помаже Бог- вели Господин попа.
- Добар дан – Одговара ладно човек.
- Ми дошли за водице.
- Аха, сачекајте ту мало.
Одлази негде, враћа се после пар минута, ајте за мном.Опет око куће, улазимо опет у неку страћару, тамо баба лежи у кревету и нико више нема.Човек стоји с нама.Баба јадна покушава да устане , да целива попу руку, ал не може .Свештеник јој прилази , она ипак некако узима његову руку у своје руке и целива је.Свештеник чини знак благослова над њеном главом.Баба плаче , без гласа, само јој сузе иду.Каже да је у кревету већ 10 година, желела би да се причести.Свештеник обећава да ће још колико сутра ујутро доћи да је причести.Бака пита како да пости данас.Свештеник каже да не мора, свакако је већ болесна.Каже бака на то да ће ипак постити, на лебу и води.Човек који је ушао са нама , а који јој је очигледно син, све посматра немо и незаинтересовано, као да се дешава нешто у 19-ом столећу а не сад , овог момента.
Освештамо водицу, баба каже како не може доћи у Цркву , жао јој је, а волела би, мислим се у себи „не брини ти баба ништа ти ћеш ускоро у небеску Цркву гарант, а шта ћу ја јадан.“
Баба даје знак руком , свом безосећајном сину , на паре , које стоје на столу , да нам их да.Свештеник неће да узме, баби опет лију сузе низ образе,говори:
-Узми сине , нису то никакве паре.
-Нека , мајко , не треба – Каже Госн.попа.
-Само ти узми, то је мени за благослов, за мене и ово моје потомство , да их Бог погледа.
Њен син гледа подсмешљиво на целу ситуацију, јасно је да он ни у какве благослове и богове не верује.
Одлазимо.Туга у срцу, кнедла у грлу.
Трећа кућа. Огромно двориште , кућерда на лакат, све као и код претходних кућа.Не знамо више где да идемо, одмах крећемо около куће.Међутим нема никаквог објекта, враћамо се на улаз, улазимо.
Затичемо једну бабу како седи за компом и кликће мишем. Ја почињем да се смејем , а господин попа се још није опоравио од претходних кућа , није му смешно.
- Помаже Бог мајко- вели он.
- Бог вам помогао децо, стигли сте.
- А ево, мало је клизаво , ал иде се полако.
- Јесте ли се уморили?
- Јесмо мало, ал није страшно, млади смо.
- Оћете да ставим кафу , да попијете да се загрејете, док ви завршите водицу , утом ће кафа?
- Може мајко-Вели попа(оте ми реч из уста, е таког га волем).
Баба нас води у једну собу , где је све већ постављено, и тањир са водом и босиљкача и кадионица са брикетом и тамјаном и крст , само да још има и требник па да не отварам торбу.
Испред нас неуобичајена сцена, на зиду испод мале иконе св.Николе стоје с лева на десно три велике фотографије, Тито, Дража и Хендрикс( са све оном микрофон фризуром).
Реко сад ћу да умрем од смеха, прво баба на компу а сад ове слике испод светог Николе, јаоооо, бахахаха.Једва се суздржавам, брк ми се смеје, ал ћутим јуначки, ма само да изађем из ове собе...
Изађосмо некако , одужило ми се ово , баш нако гадно...
Седнемо да попијемо кафу.
Не да ми ђаво мира , питам:
- Јел баба морам нешто да те питам ( а попа ме значајно погледа, јасно му је шта ћу да питам, ал ја намерно променим смер приче да не реагује).
-Ето кад смо улазили у кућу ви сте нешто радили на компу ?
- А јесам , срећо, то се ја дописивам са ћерком, она је у Аустралији, па вако можемо сваки дан да разменимо коју реч, није ко да је овде, ал ми пуно значи.
- Аха ( и онда збрзам) а оне слике испод св.Николе , мислим какву сиболику имају?
Попа се нарогушио , зезно сам га, ипак сам пито.
Баба се снуждила, јеби га , зајебо сам се , нисам требо питати, па каже:
- Знаш сине, мој муж бог душу да му прости је био комуниста и он је ту слику ту метно кад смо ми купили ову кућу, а ја сам ставила икону наше славе, то је и моја девојачка слава и његова слава, па већ кад он није тео да слави , ето ја сам славила. А Дражину слику је метно мој покојни син, он је био на ратишту као добровољац и тамо је погино, а ова последња слика од оног чупоње, то је мој покојни унук ставио , он је јадан после очеве смрти кад га је матер напустила почо да се дрогира и ето умро је од тога, плака ла сам и молила га да то не ради, ал није вредело. И тако су баби остале те три слике као успомена на њих тројицу , и нећу сине да их скидам, то ме на њих подсећа док сам жива .
Знао сам да нисам требо питати.Ништа идемо даље.
Следећа кућа.
-Помаже Бог.
-Бог вам помогао.
- Ето ми дошли да светимо водицу за славу.
- Добро , а шта треба , ми смо тек почели славити славу па не знамо.
- Треба један тањир са водом и парче свеће ако имате, ако немате , није проблем.
- Ево имамо ове украсне за јелку, може ли то?
- Ма може само ставите ту на сто.
Белај, што мрзим округле столове , зашто их уопште и праве.
Господин попа иначе има гадан обичај да сваку ствар коју користи стави било где , те тако стави требник на један крај стола , а кадионицу на други.И овај пут то учини а ја у журби кренем да купим то све за њим.Но не би био проблем да он у исто време није крено да им даје крст да пољубе и да их куцне босиљкачом по глави.Тако он крене према њима , ја кренем за њим да покупим ствари са стола, а они сви замном,мислећи да је то некакав ритуал који јелте треба да се испоштује, а сто округао. Господин попа стаде на сред собе , очигледно изгубљен, не капира шта се десило, утом и они стадоше, ал брзо се досети , те даде мени да пољубим крст, и онда сви по реду учинише исто.
Боже ови стварно ништа не знају.
Утом домаћица каже :
-Попе , имамо ми и једну бабу болесну , ено је лежи у соби , па ако оћете да одете и до ње да је окадите.
- Добро , оћемо.
Вратимо се ми. А Господин попа пита :
- Је ли се мајка , што лежи у соби , икада причешћивала?
- Јесте- вели домаћица.
- А јел може она сад да се причести.
- Па може – Каже домаћица.
- Аха , па добро ето доћићу ја сутра ујутро да је причестим – каже попа.
- Па дођи – вели домаћица- ми смо ти овде дошли са новог насеља , а тамо кад смо били исто смо звали попа да нам причести кућу.
...
Седамо у кола , идемо у другу улицу.Поп ћути, а ја заједљиво:
- Ајд идемо господине да причестимо и остале куће са списка.
Целу ноћ сам чеко у реду испред саборне цркве у Београду да целивам нашег Пају , да се опростим од њега како доликује.
Дођох кући ујутро рано , ајд реко да видим преносе ли ови штогод на телевизијама о свему томе, и видим преносе.
Истина није исто отићи и видети блаженог патријарха на одру , боје воска , као да је заспао а не умро, видети нолки народ како у сред Београда иде у непрегледној колони, нисам навико на таки Београд , све досад што видех да је више од 10 000 људи увек је био неки лом и куршлус , а ово сад... баш ме је изненадило.
Видим даклем има и нека друга и другачија Србија коју не видех до сад.
И тако прилегнем мало да одморим од 6 сати ноћног стајања , и гледам у тај телевизор , ајд реко баш да видим шта диване на б92 .
Кад тамо неки професор у јутарњем програму , прича којешта, све оно што нормалном човеку на ум не дође ни после литре ракије, те како је законом забрањено да сандук мртвачки буде отворен а ето овај патријархов је већ 4 дана тако отворен , те како то нема нигде у свету , те како је држава заузела неки подређен однос према цркви , те ово те оно, те опасност од грипа, те нехигијена, те како је то све масло Коштунице(ајд све некако ал какве сад везе има килави Коштуница који и није на власти са свим овим дешавањима? ) ...
Мислим се "Боже имал овај човек памети и коме је он уопште професор".
Давно нисам видо већу мржњу на цркву , све нешто кипи ко бесан пас а некако ко везан па не може ништа.
Заспим тако и све неке кошмаре сањам, како тај професор води неку црну полицију са собом а сви полицајци имају на руци црвену траку и у белом кругу пише б92. Па та полиција салеће народ по улици и виче " Аха и ти си био у саборној !" , "Аха и ти се крстиш са три прста!" , "Аха знамо ми и ти идеш у цркву и ти си затуцани верник!" , и све тако , и апси , па апси , па апси , сав народ поапсише и у неке возове мећу па терају негде на Сибир.
Пробудим се тако никакав , па размишљам , шта ми је требало да уопште гледам ту телевизију.
Ајд реко идем у дућан да купим неки бакалук за данас, требало би и нешто да се фруштукује.
Дођем ти тако у дућан , кад Божа комуњара вели :" А јел црквењак , су чим су то балзамовали попови оног вашег Павла?"
- Ко га је бре балзамово?
- Па они твоји попови.
- А кад су га то балзамовали молићу лепо?
- Па шта знам , у недељу .
- Е мајмуне комунистички, никад ти нећеш бити човек , што си уопште силазио с дрвета?
- Па што се љутиш , црквењак , само питам , видим да је отворен сандук а патријарх стоји ки уписан , и толики народ тамо је био а и врућине су , а кажу да не смрди , значи да је балзамован.
- Е стварно си кљусе Божо, шта да ти ја сад држим катихизис кад си ионако безбожник.Само ћу ти рећи да ни један светац није никада балзамован , него је светац и зато је то тако.
- Ех светац , ма каки светац...
Утом наиђе баба Зора па га истера из дућана , и најури га .А она два Маџара што су дежурни код дућана са пивом у рукама од ране зоре, веле да би Божу требало тући зато што је невоспитан.
- Ма ди ћу га тући , видите да му је Бог узо памет ,шта му сад вреде батине.
Одох кући , нећу данас да излазим нигде , ко зна колико ће ме још будала саватати.
Утом звони ми телефон, зове господин.
- Ало црквењак.
- Реци.
- Еј имамо неко освећење куће , оћеш моћи ?
- Ајд ићи ћу, а шта ћу.
- Добро ето ме за пола сата.
Долазимо у кућу , све је већ спремно, домаћин је нако полувесео, полуозбиљан, па каже:
- Ето нисмо ми то мислили баш данас , ал морамо ићи на пут , па реко пре славе да освештамо кућу , јер после знам да ви нећете моћи и тако то...
- Ма ,уреду је.- Вели господин попа.- него журимо и сам, па да почнемо.
Кад смо завршили домаћин се захваљује , каже да му је жао патријарха ко да му је брат умро , ни сам не зна зашто се тако осећа ал ето вели није једини , каже тако се сваки поштен човек осећа и мисли сад ових дана.
Изађемо ми из куће и ајд нешто до дућана да пазаримо, утом иде нека снаша са малим дететом тако од три можда четри године, поздрави се са нама , пита кад ће бити литургија за Аранђеловдан и тако.А мали клиња уватио попа за мантију па вели:
- Знаш попо да је умрео онај велики попа,знаш онај вееелиииики, а мени га је баш било жао.
-Помаже бог оче !
-Бог ти помогао, јеси све понео ?
-Јесам .
-Еј, само добро залупи врата , нешто ми се брава покварила.
-Добро.
-Јеси све звао?
- Ма све сам звао.
- Јел било проблема?
- Није.
- Шта, нико се није бунио?
- Није се нико бунио.
-Где идемо прво?
- Идемо ..., знаш ону бабу што ти је прошле године испирала мозак својом визијом у којој јој се јавио анђео Слоба Милошевић и најавио крај света 2012 године , знаш бре ону што је била просветни радник па мало шизнула?
- Ааа , знам. Како ти то говориш "мало шизнула" , какво ти је то хришћанство?Неможеш тако говорити о својим парохијанима.Жена је имала тежак живот , деда јој је био свештеник , па комунизам је то био брате мој , страдала је а ти тако.
- Ма јес страдала ко мој мачор ђоле , што је дебо преко сваке мере а неће да се креће па сад има висок притисак, какав бре комунизам , па она је у том комунизму била просветар, да није играла како они свирају била би надничар а не просветар.
- Ма да, ти све знаш, кад си тако паметан , што ти ниси просветар?
- Па ја нисам био комуњара...
-Добро доста је !Која је адреса?
- Ма, тамо, знаш, на крај села.
- Јеси понео брикет?
-Јесам.
- А тамјан?
- Јесам.
- А босиљкачу?
- Јесам.
- Ниси ваљда ону стару процветалу?
- Нисам.
- Јел ово та кућа?
- Јесте.
- Ајмо !
- Ај ти први .
- Хм , увек се ти нечега бојиш , шта је сад?
- Ма имају неку џукелу , никад је не вежу.
- Јао теби , па како би ти био поштар или тако нешто?
- Никако.
Улазимо у двориште , наравно господин попа иде први , ја за њим, он табана не обазире се , ја полако , ал џаба, излеће огромна џукела , није везан , скаче испред нас и режи ко бесан пас, господин оће да бега ал нема куд , капија се затворила за нама а џукела режи и прежа кога да ћапи.Господин ћути ,није му свеједно, ја ћутим није ми свеједно.
- Попе стави руке у џепове и немој да млатараш рукама , иначе ће кера да те уједе.Сад ћу ја да се дерем а ти ћути.ГАЗДА, ГАЗДА БРЕ,ГАААЗДААААА , јеботе оћеш ли изађи већ једном, АЛО БРЕ ГАЗДА!!!
После неких 5 минута , излази баба, утерује кера у неку шупу , и долази насмејана ко да јој је неко поклонио пар иљада евра.
- Шта сте се децо уплашили , па то је моја кера.
- Јес баба твоја кера ал није наша, јесам лепо јуче кад сам звао реко да вежете керу?
- А баба заборавила, шта ћу , излапела сам , године...
Тресу ми се ноге , улећемо у кућу брзином светлости, обављамо чинодејство дрхтавим гласом , једва смо се мало смирили , господину се не излази баш напоље а ни мени брате.
- Баба , можемо ли ми сад изаћи лепо кроз прозор па директ на шор , да се опет не траумирамо , боље да се срамотимо, ако ме још једаред стартује кера прорадиће ми чир?
Баба се смеје , господин ме гледа у чуду као да нисам нормалан, и мало затим баба почиње нову причу.
- Знате господине попо , ово што се саде дешава уопште не слути на добро, та видите како је ђаво узео шалу и шта се све дешава.
- Па јесте , тешка су времена, али ако имамо наду у Господа биће лакше.
- Та надам се ја господине , како се не би надала , ето ономад када ми је дошо био анђео Милошевић реко ми је како ће све вако да се деси и сада се све то дешава, а ево и 2012-а само што није дошла.А видите господине како овај вирус хара по свету , та ето и код наске је дошо, све умиру млади људи, а бог неће да узме нас старе да не сметамо , него коси све младе, та јесте ли чули колко је у Русији умрло тамо оних украјинаца , кажу милион.
- Милион!? Не знам баба ја сам чуо да је милијарда кинеза умрла , само нећеду да објављују да не би страшили народ.
Поп ме гледа значајно.А ја настављам.
- Ето нисам стиго ни да се вакцинишем , све се бојим да ја нећу дочекати ту 2012-у годину.
- Та није тако синко , нас ће чувати свети Слоба и света Петка , а кинези се хране право нездраво , па су зато ваљда помрли.
- Добро бако - вели господин- ми би сад требали да кренемо, ако можете да нас испратите због кера , да нас не плаши.
- Е сад ће баба. Само да видим ди је жућа.ЖУУУЋООО!
- Е јеби га сад га још и ваби.
- Дај брате какав си ти то појац , лајеш ко кочијаш.
- Ма шта ме брига , баба и онако не чује ништа сем св.Слобе .
Утом улази баба и даје знак руком , ко у партизанским филмовима да је пролаз слободан, крећемо а очи нам на вр главе.
- Ајд бако збогом.
- Збогом децо, и видимо се за васкрс.
Улазимо у кола, идемо на следећу адресу,ћутимо, мислим се какав бре васкрс , нећемо ти више ми долазити, има да те избришем из тефтера.
- Помаже бог домаћине- вели господин попа када смо стигли.
- Бог ти помого , и нико ти ништа не мого.
- Како је, како се живи?
- А ево фала богу добро је , код Миће је увек добро , ето...
- Как сте иначе?
- Ето оче све је добро , само овај млађи неће да се жени , уватио се неког друштва само се возају од села до села и пију ко волови, ја му кажем да то неваља ал неће да ме слуша, ај му ти лебати реци коју, нако паметну , ви сте попови учили те велике школе , ја знам да ви са вашом школом можете бити и правници и професори , еј није то мала школа.
- Добро рећу му , а где је ?
- Сад ћу да га доведем...Ево га . Ето Милоше реко сам ти да кад дође поп да ћу те рећи , и шта све радиш и каки си.
- Помаже бог Милоше, како је ?
- Ма добро је оче, него ме матори изува из ципела, види шта ми приређује ко да сам ретард, уопште бре не пијанчимо , него идем тако са друштвом у изласке , и то не свако вече ко што он говори , него тако једном двапут месечно.
- А што идете по другим селима, зар овде нема девојака?
- Ма има оче , али су све уфуране , све су бре неке спонзоруше , само гледају ко и колико има, зато и идемо тамо у оне селендре горе на север јер су тамо девојке нормалне и не џиксају се ко ове наше.
- Шта се раде?
- Ма , џиксају се бре , разумеш , штепају се у вене.Па ово ти је место познато по томе, сви су на белом, знам ти си скоро дошо , ал овде ти сваких три месеца неко умре од лоше дроге.
Господин благо рећи зачиђен , више имам утисак да се забрино за своју судбину него за право стање у селу, само ћути и исколачио очи.Утом Мића почиње своју стару причу , видимо и ја и поп да од беседе нема леба, па предложисмо да осветимо воду па да идемо, те тако и би, остависмо Мићу и његовом паметног сина да ратују међусобом , шта да се ради.
Идемо даље.
- Помаже бог домаћине.
- Бог ти помога.
- Како је домаћине?
- А ето неваља.
- Шта не ваља.
- Неваља ова грипа, видиш како је притисло, немере човјек да дише од свих тијех проблема.Ето бијо сам јутрос да купим оне маске за нас све у кући али веле да немају , кажу све се распродало, ал имам ја оне гас-маске остало ми са ратишта па ћемо то носити неко вријеме док то не прође.
- Ма није то толико страшно, то је више онако извикано.
- Како болан извикано , видиш колко људи умире по свијету а и код нас, ето ми смо ти онај рат прошли и некако се остало живо , а сад оће да нас докусури ова грипа , мајку јој јебем, то су све они американци ђубрад она направили , да не може поштен свијет нормално да живи.Оће говна да побију све нас православне с ове стране и нас и русе и кинезе , видиш колко је руса умрло а колко их је болесно, све су то они американци католици закували, ђаво их однијо.
- Ма , да, тешко се живи , него да осветимо ми водицу , може?
- Па ајд , већ кад нећеш да дођеш на славу а спремијо сам јањетину прсте да полижеш и крме смо једно заклали, а веле ови наши педери да нам неће дати следеће године да кољемо, мајку им њиову, све због европе , кажу да неможе тако у европи , е дабогда никад не ушли у ту буђаву европу , ђе неможе чоек ни ракију пећи ни јање на ражањ метати.
Осветимо ми и ту водицу седнемо у кола и вози мишко, боже питам се-шта нас чека у следећој кући...
-Ало , појац јес ти?
- Да ја сам , ко је то ?
- Свештеник је .
- А , оче , благослови.
- Чуј треба да позовеш оне свечаре сутра за славу , ја нећу бити ту преко дана у селу па им јави да ћу доћи тако увече .
- Кад увече?
-Па шта знам , тако негде око седам , а, шта мислиш?
- Касно је то оче, галамићеду на мене.
-А шта има да галаме, колко има кућа?
-Па има једно десет кућа.
-А шта ти је десет кућа.
-Оче , знаш и сам да нико не воле да му се за славу долази увече , ем још дан раније.
-Па ти им објасни да је таква пракса и да је то древни обичај.
-Ма шта има ја да им објашњавам , ти си поп ти им објашњавај, мене ионако нећеду да слушају.
-Добро ајд онда тако око пет , може.
-Ајд пробаћу , па ћу ти јавити.
-Ај чујемо се.(ту-ту, ту-ту, ...)
-Ало , добро вече ,да ли то стан тај и тај...?
- Е , јесте.
-Овде је црквењак, гоподин попа ме је замолио да вас обавестим да ће за водице доћи сутра предвече тако између 16 и 17 сати.
- А јел би мого доћи прекосутра?
- Па , неће моћи.
- А што ми не дође за славу , шта ће ми дан раније?
- Не може господин , јер на дан славе служи се литургија, па би ви требали доћи за своју славу у цркву на литургију , таки је ред.
- А шта ме бриге за ред, мени гости долазе ...
-Та не долазе вам гости ваљда у 9 изјутра?
- Не долазе , тад печем прасе.
- Како печеш прасе кад је слава посна?
- Па не могу ја гостима одређивати да посте.
- Знам да не можеш , ваљда и сами знају.
- Јес ал ко ће неког натерати да пости.
- Добро , брате , стварно морам још и друге да зовем , ако вако наставим , нећу до ујутро завршити, него ето да знаш долази попа сутра да свети водицу , па ви ако сте кући кући сте ако нисте ником ништа.
- Биће неко кући, ето нек дође.(ту-ту, ту-ту , ...)
-Ало , добро вече ,да ли то стан тај и тај...?
- Добро вече , а ко је то?
- Овде црквењак , господин попа ме је замолио да вас обавестим да ће он доћи сутра да вам свети водицу за славу.
- Стани да зовем маму.(МАМА!...)
- ... Хало , ко је то?
- Црквењак је овде.
- Шта треба?
- Па ништа, да вас обавестим да ће господин попа сутра доћи до вас да вам свети водицу за славу...
- Али нама је слава прекосутра, ево ти баба па види са њом.
- АЛО !?
- Помаже Бог бако , овде црквењак, господин попа ме је замолио да вас обавестим да ће сутра доћи до вас да вам свети водицу за славу.
-А који ћопа?!
- Не ћопа него поп , ПОП!!! Свештеник !!! Разумете ?!!
- А шта поп? Шта му треба?!!
- Треба да вам дође за славу да свети водицу!!!
- Па нек дође!!Али нама није сутра слава него прекосутра!!!
- Да али он оће да дође сутра да свети водицу!!!
- Ништа тебе баба не разуме, стан да зовнем газду!!!
- АЛО!Шта ош?!
-Овде црквењак као што рекох већ триред , поп треба да дође сутра до вас , да свети водицу , да ли ће ико бити кући око 16 сати?
- Биће баба и деца, нек дође , реци му да може слободно да дође , код Миће су увек врата отворена.
-Добро Мићо хвала ти , довиђења.
-Довиђења...(ту-ту,ту-ту...)
- Ало добро вече јел то стан тај и тај?
- Добро вече , јесте изволте.
-Црквењак је овде...
-А ти би сад да најавиш попа?
-Да.
-Па ај најави.
-Па ето дошо би поп сутра тако имеђу 16 и 17 да свети водицу, наравно ако ће неко бити кући.
-Е па неће, мени тај лопов у кућу не треба.Ја сам с тим раскрстијо још 41, а и ти си вазда досадан сваке године зовеш у ово доба...(чује се бука) Ало , ко је то?
- Црквењак.
-Аааа доћи ће поп јел?
- Па сад не знам , како ви кажете.
-Ма пушти ђеда он је комуњара матора, а ја сам ти за вука.
- ???
- Мислим ја сам ти нацијоналиста у СПОЈу .
-Аха, па добро ето , шташ.
-А кад би дошо поп?
- Па господин попа би дошо тако између 16 и 17 сутра.
- Аааа шјутра, вече , добро , добро, нек дође , а ђеда ћемо да макнемо.
- Како год...
-А ђед је тако мало врнтав, немојте замјерит .
- Та нећемо и ја сам ти завука.Ајд...(ту-ту, ту-ту,...)
- Жено дај ми једну ракију наспи, леба ти.
-Шта је , опет су те возали?
- А, шта да радим.
-Па дај списак попу , па нек он зове.
-Ћути жено , не лупај.
-Јес кад би попа хтео да беседи с народом , него све теби будали ували па ти с њима кубури , а он се ил воза по селу у оном чамцу од аута ил је на пецању .
-Ћути и дај ми ту ракију , остало ми је још седам кућа да позовем.
Дође нови поп у село, јел , стари ошо у пемзију, добијјјо три инфракта заредом , и то на гробљу у сред саране,па више није мого да ради.
Пошаље ти њега црква у пемзију , и сад ужива, што је пево пево је...
И тако , дође нови попа , неки млад , тек изашо из школе, нако пун елана, видим њему се баш ради нешто.
Мислим човек нако како је учио школу , па хоп ома у мантију јел, још није ни сватијјјо шта му се десило , а већ има парокију, и то не неку малу него нако велику, праву парокију, каку неки попови стекну тек после млого година службовања.
Умрла нека баба , то нам је био први сусрет мисим мени и попу( а не мени и баби), баба од скоро сто лета, и Господ Бог већ заборавио на њу , па су га ваљда ови њени што су је трпили јелте подсетили , а он је ондак узо.
А господин попа на сву ону кишу и блато распричо се ко на партинском састанку , држи тако беседу , а народ га гледа па гледа, оно истина онај претходни стари попа није никад ништа ни говорио на саранама, само одпоји и смакне се да не смета, ваљда тако човек научио за време комуниста, а комунисти би ондак држали беседе , е да тако је то било ономад.Ал овај нови попа , мисим није био ни рођен док је стари ћопа ходао по земљи, па ти он ни не зна за те "наше" комунистичке народне обичаје. И тако заврши он једаред, а народу као да је пао неки камен са срца.
Враћамо се ми у капелу , улазимо , зима Бога ми, руке се смрзле , а на ципелама глине колко оћеш , све нако колач од глине око ципела, попа тресе ципеле ал немож да скине, а ја ни не марим, отпашће само.
Видим није му право , што је баш толко заглибио у глину, а кој му је крив кад је баш тео да беседи па се испо на хумку, мого је лепо и да стоји са стране.
Ту се ми мало угрејемо, а гробари увек имају добре ракије, ома крене крв и заборавиш и на кишу и на ладноћу и на бабу и на глину, ал јок попа никако да се помири с тим што је тако лепе нове ципеле замазо.
Гробари га нако меркају испод ока , па се смејуље, ал ћуте, лупежи су то.
Кренемо ми тако до кола, а он једнако се једи на глину. Уђемо у кола и вози мишко, кад је дошло да се растајемо , ја му велим штас једиш господине "иловача ни ја је неволем , ал таки нам посо."
Ето ја сам црквењак.
