Categories
My Links

« Па да се представим. | Најаве »

Таки нам посо.
crkvenjak | 09 Октобар, 2009 19:35

 

 

Дође нови поп у село, јел , стари ошо у пемзију, добијјјо три инфракта заредом , и то на гробљу у сред саране,па више није мого да ради.

Пошаље ти њега црква у пемзију , и сад ужива, што је пево пево је...

 

И тако , дође нови попа , неки млад , тек изашо из школе, нако пун елана, видим њему се баш ради нешто.

Мислим човек нако како је учио школу , па хоп ома у мантију јел, још није ни сватијјјо шта му се десило , а већ има парокију, и то не неку малу него нако велику, праву парокију, каку неки попови стекну тек после млого година службовања.

Умрла нека баба , то нам је био први сусрет мисим мени и попу( а не мени и баби), баба од скоро сто лета, и Господ Бог већ заборавио на њу , па су га ваљда ови њени што су је трпили јелте подсетили , а он је ондак узо. 

А господин попа на сву ону кишу и блато распричо се ко на партинском састанку , држи тако беседу , а народ га гледа па гледа, оно истина онај претходни стари попа није никад ништа ни говорио на саранама, само одпоји и смакне се да не смета, ваљда тако човек научио за време комуниста, а комунисти би ондак држали беседе , е да тако је то било ономад.Ал овај нови попа , мисим није био ни рођен док је стари ћопа ходао по земљи, па ти он ни не зна за те "наше" комунистичке народне обичаје. И тако заврши он једаред, а народу као да је пао неки камен са срца.

Враћамо се ми у капелу , улазимо , зима Бога ми, руке се смрзле , а на ципелама глине колко оћеш , све нако колач од глине око ципела, попа тресе ципеле ал немож да скине, а ја ни не марим, отпашће само.

Видим није му право , што је баш толко заглибио у глину, а кој му је крив кад је баш тео да беседи па се испо на хумку, мого је лепо и да стоји са стране.

Ту се ми мало угрејемо, а гробари увек имају добре ракије, ома крене крв и заборавиш и на кишу и на ладноћу и на бабу и на глину, ал јок попа никако да се помири с тим што је тако лепе нове ципеле замазо.

Гробари га нако меркају испод ока , па се смејуље, ал ћуте, лупежи су то.

Кренемо ми тако до кола, а он једнако се једи на глину. Уђемо у кола и вози мишко, кад је дошло да се растајемо , ја му велим штас једиш господине "иловача ни ја је неволем , ал таки нам посо."

 

 #
Add Comment