Није лак живот нас црквењака



Попа ошо на годишњи , нема га већ две недеље, а новчаник се утањио . Ови моји у селу вазда миследу да сам пун ко брод , јербо сматрају кад господин има пара имам и ја, а не виде да господин вози двоја кола а ја бицикли.
Зато нерадо тражим помоћ у селу , не вреди објашњавати...
Што би реко народ :"Усе и у своје русе" тако је мислим најпаметније.



И смислио сам ја неки мали бизмис за тај посни период кад господин оде нa море или у бању или већ где да се одмори од парокије. Направим тако неке сувенире па ондак однесем код мог другара оца Макарија , а он све то узме иако мислим да му то уопште и не треба , ал ето чисто да ми учини.
Него овај сам пут толико декинтиро да ни за пут нисам имо новци.
Седим тако и мислим шта да радим.А што више мислим то све мање решења на видику.
Обично кад сам у таким ситуацијама ја се ондак сетим и да читам мало Библију и тако те поповске књиге.Таки смо ми Срби без невоље нема Богомоље.
Узмем ти ја неку књигу дуовну и читам , читам , чито сам док нисам поштено огладнео, ајд реко да нешто једем, ја у флиждер а оно само сланиница, пу, шта сад да радим, у сред среде не могу јести сланиницу, та нисам ја онај поп из прича што једе сваки пут у неком другом селу сланиницу на велики петак. А посно немам ништа. Да закољем кокош , није посна, да усирим млеко сир није постан, кромпира нема , парадјз прошо , нема ништа.

Ништа кад си гладан и кад немаш ништа, најбоље је тад молити се Богу .
И тако станем ја пред икону и помолим се Богу , а ни сам не верујем да то што сам иско да ћу добити , уосталом ко сам ја да би ме Бог слушо...
Нема везе , Србин и ако није дуован ал јес тврдоглав а и то ће ваљда Господ Бог да му урачуна у неко добро дело.

Устанем раном зором , имо сам 100 динари у џепу и кренем ти ја на пут , а ти новци нису довољни ни за аутобусну карту, ма реко стопираћу па нек ми ваду бубрези шта ме брига , наиме чуо сам ти ја да неки тако стопирају па се никад не вратеду кући одвезу их негде и онда им изваде бубреге или тако нешто.

Идем шором раном зором до аутобусне станице , ма реко саћу да купим цигарете за ових сто банки шта ме брига, кад иде пита некиде и тефсија.




И таман ја на неких 100 метери до киоска кад испред мене стоји неки папир. Погледам учини ми се да је новац, сагнем се оно новац, погледам око себе , нигди живе душе , ја сам самцијат, узмем новци погледам кад оно 600 динари нако згужвано - у реко сад могу да купим и цигаре и новине за успут да видим шта се ради од државе , јесу ли је коначно упропастили а и за пиво једно ће бити пара .
И таман ја кренем према кисоску а некако се у том моменту осетим ( сад да не лајем пред децом) као издајица нека.
А ондак се сетим да сам се помолио Богу јуче , па ко велим и ако јесте и ако није од Бога ајд да не будем то што нећу да лајем.
Ништа станем ја уредно на станицу , нако ко прави, кад утом нама стигне автобус. Уђем ти ја у автобус ко прави и још и седем , платим карту и остане ми нешто ситно , таман за још један превоз до намастира.
Некако ми се све то учини ко да се и не дешава мени него неком другом или као да још спавам...



Стигнем где треба изађем на станицу и одем до железничке станице реко тако ћу ти ја брже и јептиније до намастира , ал на станици нема оне жене што продаје карте , та ди сад да узмем карту ...како да сазнам де стаје тај воз , нераду ни информације ники шалтер још није отворен, тотално сам се збунио, стојим тако и гледам а вата ме трема да сам џаба довде дошо.
Утом иде један момак и вели ево иде воз за тамо и тамо ја за њим и све до перона и пре него ћу ући у воз погледам ди је тај момак да му се зафалим , кад њега нигде нема , мора да је већ ушо у воз.

Уђем у воз и седнем у празан купеј , никог живог , празан воз скоро, тако ти је то код нас , сад се сви возе са автом шта ће коме воз и још кукају како је криза.

Кад негде на по пута улази неки момак код мене баш у купеј и пита јел има места.Та ди да нема места кад је воз празан.
И таман што је сео , ома је почо нешто да таврља, а мени некако све непријатно поред њега , ни сам не знам зашто.А момак нако фин , кујтуран па углађен а прича нашироко и надугачко а све некако ме мерка испод очију а очи му чудне скроз ко да нису његове , некако лукаве , а опет по спољашњости реко би да је из неке честите куће , ма то је мени од оне ракије од синоћ што ми је доно комшо маџар ко зна како је он њу пеко , па ми се сад привиђају којекакве глупости.
Пита мене тај момак куд идем.
Реко идем у тај и тај намастир код оцa Макарија .
А он вели да је баш јуче био његов пријатељ код њега који редовно иде код Макарија и да вели како је Макарије ошо на неки дужи пут. И ондак ме пита а шта ћу ја тамо , а ја му кажем. А он мени вели да се не секирам јербо има у суседном селу један човек који се тиме бави па на вашарима продаје те џиџабиџе и да је најбоље да одма продужим тамо да не губим време.
И таман кад то рече устаде и оде.
Ја заустио да га приупитам како се зове та улица у којој живи тај човек , да се макар колико толико оријентишем а он се већ изгуби. Ја изађи из купеја да видим ди је ошо , ал њега нема ни на коју страну . Ди год се окренем нема га.Обишо сам и суседни вагон ал нема га.
Свашта нешто одјутрос, баш чудно људи се појављују и нестају ко неке утваре.
Е сад седем поново у купеј и размишљам се куд ћу и шта ћу сад. Ипак сам џаба крено на пут , а гори ми под ногама, сад се ни вратити нити ићи даље, просто ми мозак стао.



Воз стиже на станицу где се излази за намастир а ја ни да изађем ни да останем , изађем из купеја , станем у ходник , гледам , не знам ни шта да радим , нити кога да питам кад никога ни нема.
Ипак ни сам не знам зашто, приђем ти ја излазним вратима , кад однекуд се створи онај момак што ми је јутрос показо перон , ја му се зафалим за то , а он ни пет ни шест него вели ми :
"Данас је велики празник у манастиру том и том , биће много света , веле да ће и владика доћи па је отац игуман припремио велику свечаност".
Како он то рече мене сунце огреја.
А он само то рече и опет заћута ко да никад није ни говорио у животу.
Кад воз стаде ја ђипи за врата , нако српски јуначки отворим их и излетим. За даљи пут ми нису потребни никакви новци , а срећан сам ко мали мајмун јербо сад знам да је игуман у манастиру и ту је мојој муци крај.Окренем се да видим куд је тај момак окрено , мислим се вероватно кад то све зна и он ће у намастир, кад њега нема нигде , ни у возу ни ван воза опет ко да је у земљу пропо.
О Боже , мислим се у себи , боље да сам позајмио неке новце и преспавао данашњи дан.

Долетим ја у манастир ко звезда , иако је пут од станице до манастира око 8 километара нисам ни приметио како време пролази.Ја у манастир кад оно стварно видим велике су припреме у току, калуђери лете на све стране , приђем једном и упитам га јел игуман туј а он вели:"Ено га у Цркви", уф среће моје , трк у цркву.
Нађем ти ја њега , све протекне у најбољем реду.
Каже мени игуман :" Одлично црквењак што си дошо , ови моји смотани калуђери немају благе везе ни о чему , ти ћеш сад да ми помогнеш око организације , ти знаш те ствари."
"Ма оћу оче како да нећу " - велим ја сав хепи.

Свечаност је била слава намастира, био је и владика и великачка литургија архијерејска , то је она што траје по пар сати и нико је неволе, и било је света млого и попова је било и ђакона . И тако у сред литургије стојим ја за певницом а ђакони служе владику додају му трикирије и дикирије а он благосиља народ кога истина није било баш пуно али таман да попуни цркву. А ја се топим од среће , ем сам добио кинту , ем ћу се причестити иако сам грешан ( тако ми наредио игуман- вели :"има да се причестиш па таман да си доручково, ја разрешају" ) , ем велика свечаност којој се нисам ни надо и баш чудно да на данашњи дан згодим у намастир још кад би нашо неког попа да ме превезе до села ди би ми биЈо крај , хахаха , е баш је човек проклетиња , кад му Бог учини мало он би онда још нешто , кад му је добро брзо заборави на лоша времена.
Излази владика на царске двери са јужне стране прилази му један ђакон са северне други ђакон , погледам кад северни ђакон исти онај момак од јутрос што ми је реко за перон.Мрднем главом лево десно ко да сам мамуран погледам поново сасвим неки други човек.

Седимо после литургије под тремом манастира , пијуцкамо кафицу , диване владика и игуман и калуђери о свему и свачему , тек ће на једном из чиста мира игуман окренувши се према мени рећи :
"Анђели и демони су увек присутни у нашим животима, некада нам се даје да то сагледамо , а најчешће је то сакривено од нас божјом милошћу , али од нас самих зависи кога ћемо послушати анђеле или демоне , наш избор је на крају потпуно слободан иако се то можда у неким моментима чини као да није , но Господ никада не допушта наметање из духовног света човеку, тако и ми људи треба да се угледамо на Господа и да се не намећемо другима , да ценимо људску слободу коју је човеку лично даровао Господ Бог."

Дођох кућама тај дан срећан и задовољан , и не прихватајући ичије наметање седнем на праг отворим пиво и запалим једну цигарету.