- Е овде мајсторе , ево ту  , може ?

- Може . Идеш у Манастир ?

- Аха.

- Ајд пријатан ти боравак.

-Хвала мајсторе , него кад бус поново овуда пролази ?

-Сутра у ово доба ,  тако пре вече, увек у ово доба...

-Збогом !

-Ђееењаааа...

...

- Помаже Бог бако !

-Ееее , Бог ти помогао мали.

- Јел овуда право за манастир?

- Јесте, ево и ја идем .

-Аха , па онда могу с вама?

- А ко ти брани ?

- Видиш кад сам прошли пут био није било овог пута.

-То ти је онај лопов направио.

- Који лопов бако ?

- Онај из општине. 

- Значи имате лопове у општини , јел?

- Немамо лопове, имамо само њега.

- А какав је то он лопов , јел велики или мањи?

- Велики, велики, али се не види , па је онда мали...

- Како то?

- Лако, није освано у новине па је мали, ал краде на велико. Ми смо имали фабрику овде, сад је нема, он је купио. Имали смо малињаке, сад их нема , он их купио. Имали смо задругу , ни ње нема јер је лопов купио...

- Па није он мајко онда лопов него добра муштерија. А што сте му продали то све? 

- Ко је смео да му не прода ? Мислиш ти мали да је он то поштено платио? Не знаш ти, ниси ти одавде па не знаш.

- Ма знам , исто је тако то свугде, и код нас купују шећеране за један динар.Све је то исто. Него што је он ово асфалтирао , да се искупи за грехе , јел ?

- А! Какве грехе ,  тај се не каје ни да убије?! Направио је пут зато што шурује са поповима.

- Е сад ћеш бако рећи како су и попови лопови ! Хехехехе !

-  Нису сви. Они главни јесу , а они мали нису.

- Па ту су бако калуђери , шта ће њима паре?

- Дете ти си стварно будала! Ето сад си бабу наћеро да лаје. Ако је посто калуђер , није престо бити човек. Сви воле паре.

Него мали код кога ти идеш ?

- Па идем нако на конак и да се видим са оцем Макаријем , и тако ...

- Макаријем ?! Оним маторим коњем, шта ћеш код њега , он је излапео скроз?

- Добро је бако , ајд сад стварно ми је доста  информација за данас...

...

Прилазимо манастиру , али бабиним путем , значи не идемо на главну капију него около с леђа... неко у двришту цепа дрва  , видим отац Макарије . Огроман човек, дуге седе браде, плавих продорних очију којима не можеш ништа сакрити. Енергично удара секиром по дрвима, као да је младић . Нешто гунђа , прекида повремено , па опет наставља , то одзвањање секире је једини звук који допире из манастира који лежи у овој котлини обраслој у џунглу дрвећа . Природа набујала од многе кише, све шљашти колико је зелено, али нема много влаге као код мене у равници, иако је и овај дан кишни , те повремено сипа нека кишица , чисто да те подсети да неће скоро да се разведри.

Отац Макарије нас је запазио , па застао.

Баба му прилази и почиње да се дере на њега:

-Удри , удри , кад ниси тео школу да гулиш а ти гули кору с  дрвета. Мого си бити владика а вако си обичан калуђер , потрчко по старе дане! Будало једна матора! Тако ти и треба.

Отац Макарије је гледа незаинтересовано , мислио сам да је игнорише у потпуности. Баба наставља да виче све гласније, ситуација постаје све блесавија.Мени сад незгодно стојим ту пред оцем Макаријем , нит прићи нит ићи, ова баба никако да завеже...

Утом Макарије удари у смех.

А баба се ућута и престаде да галами и џангриза.

Затим се и она насмеја, а отац проговори:

- Е баба зато сам те и оставио и отишао у манастир ! Да сам остао с тобом још коју годину , сад би ми ови моји калуђери служили помен , а овако сам газда иако немам жену над главом.

Обоје се насмејаше на то.

Затим се окрену баба према мени и вели оцу :

- Ево и овај мали је дошо код тебе, сигурно и он оће да побегне од своје жене.

Отац Макарије се рукова са мном , уместо да ми да благослов, некако све народски се понаша, и рече ми да га сачекам у гостопримници.

Затим њих двоје нешто наставише да причају , више млатарају рукама и гестикулирају него што говоре. Некако ко двоје мале деце се разговарају простодушно и бучно.Отац Макарије је ту из суседног села , дошао у манастир кад је манастир опустео, договорио се са бабом и она остала кући а он у манастир , после десет година око њега се окупило братство , невелико али вредно, десет људи , мало ли је...

Питам се како би ове српске зезанције доживели неки други православни народи, рецимо Грци или Руси, можда би се саблазнили... 

...

У гостопримници.

Улазим у гостопримницу , нека џгољава девојка седи , намргођена, у некој ге-16 "побожној" пози , ћути .

- Помаже Бог - кажем.

- Добар дан - одговори она.

- Добар дан - поновим , реко боље да јој не контрирам ко зна кака је.

Седимо тако ћутимо , глупа атмосфера, мислим се боље да ништа не говорим.

Утом она:

- А ти си богослов , јел ?

- Не , нисам.

- Богослови су веома горди !

- Не знам... како који... шта знам.

- Јесу , јесу , мисле да све знају, и да свима могу делити савете.

Тајац , ћутимо, не знам шта би јој рекао.Да с њом нешто није уреду , јасно је , ал како се поставити нејасно је...мало касније опет она почиње:

- Јел знаш игумана?

- Па упознали смо се , једаред...

- Он је просто свет човек! Он тако зрачи позитивном енергијом као да је Дух Свети на њему.

О реко у себи - почело је - сад ће да ми прича неке небулозе...

Срећом у том моменту долази један искушеник и зовне ме именом да пођем са њим, уф реко спас у задњи час, већ се почело смркавати, ко зна како би се завршлио са овом рибом до краја...

Одем код оца Макарија , направимо дил за мој мали посо , и попијемо по једну ракицу, попричамо тако по мало о свему , утом клепало за вечерње, идемо на службу, а после на вечеру па у креветац...барем сам ја тако мислио.

На вечерње у Цркву видим дошло баш доста људи .Појма немам , реко ,можда је неки локални празник за који не знам.

Никакав локални празник , него се тако потрефило.

Дошли разни ликови и после вечере се заподену дискусија од Кулина бана па на овамо. Те ко је новотарац , те ко је старотарац. Ко је први почео , иначе ово је старо српско питање , то - ко је први почео, а на то питање обично нема одговора.Да ли су екуменисти унијати или су ревнитељи етнофилетисти , и све тако и томе слично.

Видим ја нема томе краја , устанем , поздравим се са свима и на пајкење...

Таман уђем у гостинску собу  и наместим креветац , кад ето ти једног од полемичара, наводно и њему се досадило а био је најгласнији , мора да су га ови други испокопавали. Одмах је почео како то ето њему све дојадило , али засигурно су екуменисти криви за све , па Боже његов , они су први почели да шурују са папом...

- Не знам ти ја то брате , мени сте ви сви исти .

- Који ми ?

- Па мислим богослови, сви ви причате неке речи које слабо ко разуме.

- А не , грешиш брате , нисмо ми богослови , знаш има ту разних људи , нису сви богослови, али истина се не сме сакрити , мора се знати , то је права вера- истина.

- Шта знам , не знам ти ја шта је истина, ко ће то знати...

- Па добро , Христос је истина брате, то је наша вера, а не папа , како ови екуменисти уче.

- Не знам ти ја то , лепо ти кажем , ја се не дружим са тим комунистима , нисам се никад ни дружио, и те политичке приче мене смарају.

- А брате видим ја да си ти неупућен, то нису комунисти , него екуменисти , то је једно ново зло у Цркви , они хоће да нас све продају папи...

- Е бураз , нисам ја овде дошо због тијех екомуниста , уморан сам од пута , па ако може да ћутиш мало ...тако до ујутро , важи !

Ништа брате док не подвикнеш , ови нови православци сви ко да су из јеховиста прешли, само мељу безвезе.

 ...

Прво клепало ... једва га чујем ... ал тандрче мајко моја, уши ми проби ... недавно сам био у манастиру ал никако да се навикнем ...

Друго клепало ... шта да радим, можда да устанем сад, не знам ... ево га иде овамо... ал одзвања овај ходник , требали су неку изолацију да ураде , уши ми одзвањају ... ево га стао је пред врата, неки безобразан калуђер , баш се намерачио да нас пробуди ...аааа ништа , устаћу , шта ћу...

Устајем полако, видим други се у соби мешкоље на креветима , сви су чули друго клепало , није било могуће не чути га. Облачим се  , јутро је свеже, хладно је , тишина, чује се понегде шкрипа врата низ манастирски ходник ... то калуђери излазе из келија на јутарње . Излазим из собе и низ двориште па у Цркву . Још је мрак , скоро да се ништа не види . Улазим у Цркву , слабо светло свећа и кандила осветљава иконостас и олтарски део Цркве. Калуђери су већ за певницом и у олтару , а један део стоји у броду Цркве, једва се назиру у мраку . 

Треће клепало . Почиње јутрење . Калуђери поју тихо , поспано . Свештеник се креће тихо по олтару , готово неприменто.Улазе у цркву нови , који су тек устали.

Свеже је у Цркви , мирис тамјана је јак на чистом ваздуху.

Јутрење се ближи крају , почиње литургија . Први зраци светлости пролазе кроз Црквени прозор и слабо обасјавају брод Цркве и олтар. Чују се прве птичице . Још није свануо  , али се већ све види у Цркви.

"Тјело Христово" - се поје , најрадоснији тренутак литургије. Прво се причешћују калуђери а затим мирјани такво је правило , међутим само један калуђер приђе и причести се, а ја пожурих па стадох испред свештеника да се и ја причестим, шта ћу тако сам научио код нас по парохијама ако не дотрчиш на време оде путир...јеромонах ме гледа бело па вели:"Немош ти , иди..." у реко брате ша је ово...прилази ми један од калуђера па вели "Е брате немој да се збуњујеш овај што се причестио њему је данас имендан а ми служимо сваки дан ал не причешћујемо сваки дан , такав је типик али сутра се можеш причестити ако останеш на конаку."

- Аха , па добро , нисам знао...- рекох.

Већ је свануло , осам је сати , а у четри смо устали.

...

После јутрарње службе и литургије , доручак , заправо то је ручак.

Манастирска трпеза , ма колико да је богата или сиромашна , увек је екстра укусна.

Испред цркве стоји она џгољава девојка од јуче из гостопримнице. Рекох јој - Добар дан!

- Добар дан  !- вели она . - Ти си још у манастиру ?

- Да  , још сам овде.  - кажем - А ти ?

- А ја данас идем, било ми је тако дивно , исповедила сам се и била на конаку код мати Ирине а сад идем да узмем благослов па идем кући.-Рече џгоњава

- Ето баш лепо ( и патетично мислим се у себи) , а где живиш? - Упитах, онако ради реда  и градске чистоће, ништа немислећи( а то је баш проблем).

- У Београду живим , ја сам прво била код јеховиста а онда код Акакија , а после сам ишла ...

- Добро , добро - прекинем је ја - не мораш се мени исповедати , океј сад си ту где си ето хвала Богу  , добро је испало.

- А јел имаш ти телефон брате па да се чујемо- пита џгољава.

- Мааа неее , ма јок , ја ти живим на салашу , тамо нема ни фиксни ни мобилни , ништа , оно пустиња -  А онда завучем руку у џеп и искључим звук на мобилном .

- Јао па то је баш дивно , ти живиш као пустињак, а где је твој салаш ?

Ето ти сад, никако да се искобељам од ове удаваче, срећом зовну ме игуман и ја јој руком даде знак да журим те побегох.

- Брате - вели игуман - ајде иди до моје бабе јуче си је упознао , даће ти у кујни адресу , треба  хитно неко да оде , јел знаш да возиш ?

- Знам , али ...

- Одлично , ево ти кључеви , тамо су код бабе неке свеће од воска па ми их дотерај , нема нико овде од мојих ( тако зове калуђере) ко зна да вози , ови су једни отишли у град а ови други још нису дошли од владике- рече Макарије

Ништа прихватим се ја кључева , иако му нисам стигао рећи да нисам возио последњих 7 година, одем до кујне узмем адресу и ајде.Седнем у кола , убацим кључеве уватим мењач убацим прву , гас , кад пук у неке кутије срећом картонске које су биле иза мене . Па што иде у рикверц кад сам убацио у прву? Гледам онај мењач и онда сконтам да је залепљен из два дела с тим што је горњи део залепљен наопако тако да су збрчкани и рикверц и брзине. Брате ко ће се сад снаћи и са оваквим мењачем отићи до села...Ништа најбоље је да не гледам у њега, идем кроз село полако , несигурно , људи се склањају, неки вичу :"Види будалу не зна да вози" други вичу "склањајте се људи овај ће убити некога" и некако једва дођох до бабе.

Утоваримо свеће , једва се ја некако вратим , и правац на конак мало да се одморим од стреса.

А у конаку лудница , опет она екипа од синоћ ту се развила полемика , сви се зајапурили и чуди ме баш како се до сад нису потукли с обзиром да су сви Срби.

Завучем се у једну празну келију и одремам мало...

...

- А ти брате који си ? -Прилази ми неки калуђер

- Ма ја сам ту послом, мислим нисам од ових пацијената...

- Како мислиш пацијената?

- Ма ових разних ликова што смарају.

- Аха , ти значи само послом, ништа молитва, исповест , брига за душу?

- Ма јок! А ти како си ти доспео у овај манастир?

- Право да ти кажем био сам нешто болестан, и доктор ме пошаље у бању овде у близини.Једном тако сам шето од бање у овом правцу и видим манастир.И тако ... упознам се са игуманом и ето ме сад овде.

- Значи упецо те Макарије ?

- Па јесте упецао ме је.

- Упецао те ко сома !

- Ето кад ти кажеш ко сома...

- А видим смирен си оно баш поштено?

- А ја видим да си ти неки панкер.

- Па ето калуђеру шта да радиш , нисмо сви сомови.

- Ето брате шта ћеш , имао сам доброг рибара.

- Е јес вала баш је добар.Него држ се ти  свога рибара ,нисам ја на далеко видо тако доброг рибара.

- Па да знаш брате панкеру ниси ти баш ни луд.

- Па и нисам. Него где се овде може скувати кава , нешто ме глава боле?

- Иди горе имаш на крају ходника једну малу кухињу , имаш тамо и кафу и решо , и чај ако баш хоћеш.

- Е хвала ти бураз , одо ја сад , кад ће игуман бити слободан тео би мало са њим да диваним?

- Види после вечерњег.

- Важи , ајд,помени.

- Хоћу.

...

Попењем се у ту малу кујну кад тамо већ седе нак двојица  коју сам очигледно прекинуо у њиховом неком дивану. Видим да ме гледају испод ока , вероватно чекају да одем па да наставе, али ја решио да кувам кафицу. Што су они дуже ћутали ја све спорије и на тенане припремам. На крају да прекинем глупу атмосферу понудим их кафом. Чим сам их понудио кафом и они пристали , одмах су се распричали и са мном и међусобом.Видиш ти колико кафа спаја , исто ко и ракија.Нема заједничарења без кафе и ракије.

- Јели брате - Проговара онај риђи  - Јеси и ти на конаку?

- А ево још вечерас и бегам.

- Што јел нешто неваља?

- Ма каки све је потаман.

- Па што бегаш , несвиђати се?

- Не , велим све је потаман.

- Онда остани још мало.

Видим ја да овај неће да сјаши па се окренем погледам га значајно :

- Јел а што би осто , знаш неки разлог ?

- Разлог ти је брате то што си овде на благословеном месту.

- Аха а кад одем кући бићу на опогањеном месту јел?

- Нисам то рекао , него ипак је ово манастир.

- Па шта ако је манастир, значи не треба да идем кући?

- Немој брате да се љутиш , него овде је добро за душу, благодат , чувају нас молитве светих отаца и искушења су мања.

- А и саблазни ...- Укључује се други .

- Е сад ко ће то знати, искушења има свугде и у манастиру и кући - Велим ја.

- Јесте брате , тако је , али свет је начисто пропао , свугде су саблазни и искушења- додаје риђи.

- Такав је свет, од кад ја знам за њега- Велим.

- А није брате , грешиш, сад су друга времена, тешко је сад у свету .- Каже риђи - Ево баш смо сад причали ја и брат како су одасвуд кренуле саблазни и искушења, рецимо ти педери што праве параде, па онда какав нам је народ, па ни попови нису ништа бољи.

- Јесте брате , баш то сам почео причати , код мене поп вози неког аудија , неки најновији брате са затамњеним стаклима, само прозуји кроз село, ни са ким није у добрим односима, дружи се са неким мафијашима.

- А ни попадије ништа неваљају јел? - Упадам ја.

- Аууу брате да ти знаш какве су тек ове данашње попадије , а одакле си ти ?

- Ја ,  ја сам ти пао с марса , видиш да ништа од свега тога не знам.- Рекох

- Озбиљно те брате питам , није нико рекао да ти не знаш , мислим причамо онако , јели немој одмах да се љутиш... - Каже риђи.

- Та шта би се љутио, идем ја да закувам кафу , саћу ја. - и одем а одшкринем врата да чујем шта диване ова два балвана.

- Шта ће човек , нису му се отвориле духовне очи- Каже риђи

-  Јесте ,а  види се да није лош човек , само је мало збуњен - додаје његов саблажњени колега

- Брате , улазим ти ја тако код оног нашег попа требао сам с њим нешто да видим, а матора попадија дигла ноге увис и тамо нека жена је нешто маже по ногама , знаш шта ради ?- Пита риђи сав унешен у свој доживљај

- Шта брате?- Упио се овај други уз њега да чује.

- Д Е П И Л И Р А    Н О Г Е ! Брате ... кад нисам пао низ онај степеник, еј замисли матора попадија депилира ноге, звала ону педикирку код себе кући , еј у парохијски дом је звала , да се не брука тамо у граду пред светом.

- Ма није то ништа , знаш да мој парох има брата такође свештеника, пази он је био јако дебео човек имао је преко 200 кила, тај његов брат , и долази пре неки дан ја га нисам познао, смршао једно 80 кила. Питам ја нашег свештеника како је смршао његов брат а овај каже да је узео неког нутриционисту , еј замисли поп узео нутриционисту уместо да пости ко сав свет и овај му одредио неку дијету, еј замисли дијету уместо да пости ко сав свет и тако пола године је држао ту дијету , и преполовио се. Замисли ти брате докле је то дошло поп узео нутриционисту.

- О Боже ово су стварно последња времена- Додаје риђи.

- Јесу брате , а кажу биће још горе - вели овај његов саблажњени компањон.

Утом ја изађем са кафицом , послужим их , правим се глув , више луд него глув јербо "таква су времена", мора се...

...

Са игуманом сам се видео после вечерњег , он је нешто петљо на компу , реко да су она двојица сад овде у његовој келији ал би се саблазнили да виде овај лапитопи.

- Е брате па причај шта има код тебе ново, оћел бити рата тамо код вас скоро?

- Та иди оче каквог рата  , само ми још то фали на ову кризу.

- Ма шта знам, нешто ми се чини да ми ко народ никако да дођемо себи док не запуцају на нас.

- Таман посла оче да је тако да се мора пуцати на нас да би се спасили.

- А изгледа да је тако.

- Јели оче који су ти ово ликови по манастиру , ди си их покупио?

- А дошли јадни сами, неки по препоруци , неки набасали и тако.

- А што су вако шутнути?

- Хм - Насмеши се игуман - А ко данас није шутнут, шта је, као да ти немаш додира са таквима тамо код тебе , сви су данас шутнути, наш народ је изашао из себе и сад је ван себе. А тешко га је сабрати. А кад човек изађе из себе , онда више не види себе, него само види друге .Циљ брате наше мисије поповске данас јесте да сабирамо људе и да се онда они сами саберу Божјом помоћу .А знаћеш да је народ почео долазити себи , кад комшија поново почне да примећује комшију и кад буде све мање породичних свађа и трагедија.