- Де си брате, помаже Бог !

- Бог ти помогао, ааа видим послушао си ме.

- Ето шта ћу , врућине су велике , а и шта ми то  сад значи.

- Па оно по правилу требао би да је носиш , али опет сви ће мислити да се шлепаш.

- Знаш ја је и обучем кад возим кола , шта знам ако ме заустави полиција да ме не дави.

- Хехехехе о Боже каки сте ви попови , само се шлепате.

- А шта да радим брате, пара немам , ко ће казне да плати , а морам ићи на посо да зарадим леба.

- Добро је оче што не идеш с мантијом и на посо , хахахаха , мислим није лако мешати малтер са мантијом. Ма лепо сам ти реко , људи ће те више поштовати кад је скинеш, сви знају да више ниси на служби у цркви и шта ти онда представља мантија , да добијеш пола кила парадајза више у продавници ... мислим без везе.

- Јесте брате али ко ће људима угодити, једни кажу вако други нако.

- То си у праву, не треба им ни угађати, али треба држати до неког свог достојанства. Мада ако те види владика без мантије и то мало што ти је оставио скинуће ти , хехехе.

- А шта ја тиме губим?

- Ништа брате , што се тиче овога света , али на оном свету можда опет имаш шансу да служиш литургију, шта мислиш.

- Ко ће то знати .

- Па јел ти фали?

- Види брате да ти кажем , не фали ми слава , не фали ми поштовање, не фали ми то да ме салећу људи и моле ово или оно , да ме снаше пропитују , и парохијани зову у свечаре.

- Па ето видиш оче , не фали ти ништа, хехехехе, сем пара јел , хахахахаха!

- А шта да радим , некада сам имао пуне џепове пара и породицу на окупу , пуну кућу људи, разне пријатеље , а сад ...

- Да знам , немој сад о томе ...

- Знаш фали ми недељом кад устанем ујутро ... хм , фали ми ... кад устанем и одем до храма уђем у олтар , гледам оне одежде за службу , стојим тамо у олтару као чтец после тридесет година службовања ... слушам колегу како произноси возглас , некад се замислим ... некад ми сама уста крећу изговарати те молитве па се зауставим ... и једина ми је радост кад на евхаристији  узмем епитрахиљ приђем часној трапези , узмем причешће у руке , агнец ... али увек ми прође нека сцена кроз главу из претходних села где сам службовао, сетим се неког од црквењака или чтеца, како су они мене тада гледали и одежда које сам носио.  И увек се сетим те девојке ...

- Божја воља, оче , шта ту ко може.

- Ма каква Божја воља, моја воља Црквењак, моја , ето, да се нисам својом вољом то вече нолико нацврцо та девојка би сада била жена са двоје троје дечице , а и шта ми вреди сад да диваним , кад је све готово. Знаш Црквењак ја сам њој одузео могућност , одузео сам јој живот , а живот је време које нам је Бог дао за спасење за покајање , а ја сам то својом вољом њој узео.

- Оче , брате , није Бог циција , знао је он и пре него се то десило шта ће се десити , и неће он девојку стрпати у пако зато што си јој "ти одузо неко време" . 

- Па јесте брате Црквењак није циција , Он није циција , али је живот тежак . Непрође дана и ноћ а да се не сетим те сцене , и аута и кривине и брзине и кочења и ударца  , све ми је стално пред очима, никад мира немам. Јел имаш неку ракију ?

- Имам ову неку домаћу брљу , ајд сипаћу ти , оћеш и кафу?

- Може, ал прво ракију.

- Немаш бриге падре, саћу ја . Ево . Него где си сад?

- Ту сам горе у манастиру код игумана, зидам му тамо неки конак.

- Па јел те плати?

- Ма плати он мене добро , можда и превише.

- Па шта си онда скуцан опет, ето дакле поправља ти се стандард, хехехехе.

- Види брате , знам ја да си ти весо човек , и да оћеш да ме тако орасположиш, немој се ти због мене једити . Ово је мој живот и мој крст, ја се више немам чему смејати . Други су много оплакали због мене и завијени су у жалост, самим тиме ја немам право на радост.