- Ало црквењак!

-  Реци.

- Ај се спремај имамо неку сарану , па дођи до гробља око три , ја не могу упалити кола .

- Добро ми ниси јавио у 15 до 3 да се спремам, знаш да морам да пешачим по овом кијамету.

- Ајде , видећу ако буде мого доћи по тебе отац Мирко , јавићу му ја.

- А шта ће отац Мирко сад?

- Ма биће нас четворо , ја и ти и још два свештеника.

- Та кака је то сарана кад требају три попа и црквењак?

- Ма од онога Милета , што има фирму , знаш онога, њему је неко умро па су долазили малопре , ето толко знам и ја, само су узели свеће и рекли кад је сарана.

- Аха , од Милета, е па добро , ја реко да не идем на овај кијамет пешке и још за џаба, ал ако је од Милета...

- Видећу ја да дође по тебе отац Мирко , саћу га ја звати.

- Добро , ај видимо се...

 ...

После сат времена зове ме отац Мирко, каже стиже да се спремим. Спремим се ја , шал, рукавице, пинклице ( кад иду попови у овим количинама обично појац ипак носи све потребне пинклице) , чизме, и дебелу капу. Изађем на улицу, снег веје ли веје, пола метра нападо и још му није доста , пичи ко блесав. Мајко моја ово ће нас побити, сад на ову кризу народ нема ни за леба, још нам је само фалио овај снег.А и ови метролози појма немају , гледо сам дугорочну прогнозу на маџарима у јануару веле зима се завршава крајем фебруара , а сад је питање кад ће се завршити можда негде у јулу.

Иде комшија Лацика , једва се пробија, носи леба и још нешто у кесама .

- Ооо комшо , де си ти изашла по овај време овакав?

- Ево мало , комшо , да се нагледам ове лепоте од снега.

- Уууу комшо какав лепота од овај снега , ово је грооознооо комшо , видиш да нема некога на улици, сви се греју у кући. Немој се ти смрзавати , што не уђеш у кућу?

- Лепо ти кажем да сам изашо да гледам снег, што си досадан ?!

- Ја мислила комшо баш код тебе да дођем на кафу, да попијемо један мушки кафа.

- А  који ћеш ми ти андрак?

- Немој тако комшо , морамо да будемо добри сомседи, видиш каква времена долазу, ово ће бити страааашниии суууд комшо , страааашниии...

- Ето ти сад ... сад сте и ви католици почели да се трипујете о "страаашнооом сууудууу" .

- Немој тако комшо , ми кришћани морамо да се држимо заједно , ти си неки божији човек , радиш у цркви као кантор( тако се код Маџара каже појац-помоћник од попа) ,знаш кришћански закон, није добро да се комшије не поштују.

- А јес , пише тамо свашта, а и нисте нам ви нека браћа , мало мало па пуцате на нас.

- Па добро сомсед, то није од Исусове вере , то је политика.

- А јес политика , а ваша вера је држава и бави се политиком, и онда се ти сад ту нешто измичеш од политике, ајд ти иди кући немој ме једити.

- Види комшо , да ти кажем , ја нисам неки шовиниста, јесам Маџар и ја поштујем своје, али мени Срби не сметају , ми смо заједно ратовали против Турака и овде смо бранили кришћанство и ја мислим да ће опет доћи време да ми бранимо кришћанство од муслимана . Ето видиш шта се дешава доле на Косову , то су муџахедуини , они ће нама на крају направити велика проблеми , зато ми морамо да се не свађамо, разумеш ?

- Е Лаци , знаш ти онај фазон кад су комунисти били код лале да га питају да ли у његовом селу има шовиниста?

- Хехе, пааа не знам...кажи.

-Па дођу они тако код лале и питају га " Је ли лало имал у овом селу шовиниста?" , а лала каже " Нема господине , ми толико мрзимо те шовинисте да смо их све истерали из села, ма толико их мрзимо , више их мрзимо него Маџаре!" , ето , хахахаха!

- Е комшо па ти мене зафркаваш .

- Ма иди , ди би ја...

- Добро комшо , ајд лепо смо диванили идем ја сад...

- Ајд у здрављу Лаци .

...

Снег ми нападо на главу толико да сам сав бео , ко снешко белић , иде неки бели голфић од снега се ни не види, видим да је то попа Мирко  , па изађем на пут да свати да сам ја, он стане полако , све кола клижу по снегу .

-Помаже Бог оче Мирко, шта има код тебе на салашу ?

- О црквењак , доклеш бити блесав? Код мене је на "салашу" боље него код вас у "граду" , сам сам па ме брига.

- Него јел знаш ко је умро?

- Е немам појма, јавише ми малопре да је од онога Милета буржуја неки род...

- И мени исто тако ... ништа видећемо на гробљу, само треба се пробити сад до тамо, Миле ће добро да плати , чим је позвао три попа.

- Па наравно што мислиш да сам потего из своје парохије , него да зарадим кинту.

- Шта мислиш оче Мирко , а има свако да добије по 100 јерви ?

- Паааа, сад , можда ми попови а ти ћеш можда 20 , ахахахаха!

- Их који си баксуз , а што ја 20 , па ја на крају певам скоро све , ви само гунђате нешто...

- Е па ко ти је крив , што ниси посто поп.

- Значи тако? Протекција, класно раслојавање, шта ви мислите да сте ви нека виша раса?!

- Хахаха , ајде црквењак , немој ме засмејавати, вероватно ћемо сви исто добити, у сваком случају по овом невремену , и с обзиром да је у питању Миле , немој да бринеш...

Дођосмо на гробље, друга два попа дошли су заједно, мој попа и "мрачајски прота" (онај поп из Босне). Изађемо из кола , кренемо полако до капеле , полако се уз пут сви испозрављамо, оно класика, попови се обично навикну на овакве ситуације и на невреме и на изненадне доласке на гробља , тако да се понашамо опуштено.

Прилазимо капели , видим ја нешто ми чудно још из далека , уочим бели крст.

- Људи и попови , ово неће бити уобичајена сахрана, ено бели крст- рекох.

Отац Мирко се сложи, рече - Изгледа да је неко млад.

- Уф , биће кукњаве  -Рече "Мрачајски прота" .

Дођосмо сасвим близу капеле, призор да се заледиш.

У отвореној капели на белом малом постољу , стоји бели мали сандук у њему детенце које као да је сад заспало . Око њега млади родитељи имају туј око тридесетак година, више немају.Од туге не могу ни да плачу ни да наричу само цвиле .

Снег пола метра, све је у белом. Рекао би човек идила на гробљу ...

О Боже како снег може да буде црн.

Призор као из бајке , као трнова ружица, мало детенце лежи као да спава , на отвореном , на минус тридесет, све око њега у белилу , некако нестварно , толико нестварно да сам се уплашио. Узимам пинклице, постављам све , палим тамјан, руке ми дрхте,  случајно ставим груменчић неког руског тамјана , ни сам не знам како се ту нашао, а он мирише предивно на овом оштром ваздуху на свежу боровину, атмосфера бајке употпуњена.Отварам требник, гледам опело .Не , неможе ово опело, ово уобичајено , где се помиње грех човеков, налазим страницу за дечије опело. Број странице 222 . Све ми постаје мистично , па и ови бројеви. Свештеници прилазе породици , изјављују саучешће.

Атмосфера и даље нестварна.

Све очекујем кад груну попови са басовима да певају да ће се некако слика променити.

Али они никако да почну.Нису то свештеници од јуче, сви имају више од 10 година стажа. Али они почели да се врпоље , окрећу се, гледају у мене, ни сами не знају како да се поставе и понашају.Сва тројица имају и малу децу и мало већу а "мрачајски прота" има и унучад.

Крећемо с опелом.

Певамо први тропар:

"Једини Творче који дубоком мудрошћу све човекољубиво уређујеш , и свима дајеш оно што је корисно , упокој, Господе , душу детета твога, јер у Тебе наду положи, Творца и Саздатеља и Бога нашега."

 Тропар сам мање више сам отпевао пошто је поповима стала кнедла у грлу, кад је стари прота чуо у тропару речи детета твога, затетура се и ухвати се за зид.

Приђе му отац Мирко - Шта је оче прото?

- Ма ништа,  ништа.-рече прота побелео. Приђе ми прота и вели - Чуј црквењак ја ћу произности прозбе а ти певај и моје тропаре, не могу да певам, први пут у животу држим опело детету.

- Ма о.ц. оче прото , саааамооо пооолаакоо. - рекох

Настављамо даље , људи окупљени ћуте у немоћи својој , некима само немо лију сузе, неки ни то не могу...

Дођемо до пола , прочита се некако апостол и јеванђеље а затим, прота узме отпуст:

" Господе , Ти чуваш децу у овом животу, и у будућем веку спремио си им ширину, Авраамово наручје, и према чистоти анђелска светозарна места , у којима бораве духови Праведних, Ти сам , Господе Христе , прими с миром душу слуге твога детета овога.Јер си Ти рекао : Пустите децу нека долазе к мени, јер је таквих царство небеско. Јер Теби приличи свака слава , част и обожавање, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова.Амин."

Тада , на речи "Пустите децу нека долазе к мени..." мајка детета и сама скоро дете, поче бесомучно да плаче и нариче да је то било страшно слушати.

Стари порта у грчу лица једва је суздржавао сузе, а ми остали нисмо били у ништа бољем стању.

После укопа детета , сви кренусмо према својим колима у  тишини. Заборависмо  и на "свакоме по 100 јерви" и на "Милета буржуја", и на све остале животне ствари и глупости.

Стари прота само рече - Ех шта ти је живот ! Кад видиш вако нешто, схватиш да смо ми остали који имамо волко година, криви што смо живи.