Таман лепо пописмо кафу после литургије, нако лепо литургијско пре подне. Одо до маркета да купим нешто док није 12 сати.

Испред маркета са леве стране тик уза зид стоји црвени новчаник. На улици нигде живе душе. Окрећем се око себе. Никог нема...

Ухвати ме паника!

Шта да радим?!

Да ли да га подигнем? 

Шта ако у њему има пара? 

Па добро нек има, мислим се, вратићу власнику.

Ал шта ако има 1000 евра или више? 

Ма ко још носи 1000 евра са собом.

Ал шта ако има? 

Уф, таман би ми требало да реновирам кућу мало.

А шта ако има 1000 евра и лична карта? 

Аха!

Па шта ћу, зваћу власника.

А шта ако нема пара? 

Уф, тек ће то сад бити разочарење.

Ма дај да га узмем па шта буде.

Потпуно се унезверим.

 

Подижем новчаник. Поново се окрећем око себе. Шта сам учинио?! Што ми је ово требало? Сад ако ме неко види попљуваће и мене и попа и цркву. 

Па добро а што да га оставим на земљи, можда га људи траже, можда има нешто у њему вредно што људима значи.

Ма све је то лепо и патетично, ал знаш какво је село( већ почињем да водим дијалог са собом ). Рећи ће: Ено га, мало му је од цркве што заради, него подиже туђ новчаник са земље и пребира по њему.

Брзо убацујем новчаник у торбу и улазим у маркет. 

Погледам за касом ко се налази, да ли има неко познат. Одлазим иза рафова. Вадим новчаник из торбе. Отварам га. Примећујем личну карту. Држим у једној руци новчаник и личну а у другој корпу и торбу. Гледам у личну. Видим женски лик, видим презиме. Покушавам да препознам у продавници некога ко личи на фотографију из личне. 

Потпуно се губим. Пролазим поред касе, све са корпом. Загледам се у све женске на које наилазим. Излазим из мартека. Стајем испред. Не знам шта радим. 

Ако ме неко види овако зблањеног рећи ће дефинитивно да сам украо овај новчаник и сад хоћу да шмугнем. Још се више губим. Поново улазим у маркет. Овај пут пролазим поред свих људи, загледам се у свакога и мушког и женског. Они сад већ приметно сви пиље у мене. То ме још више плаши, губим се још више.

Поново излазим из маркета.

Седам на моторић и бежим кући!

Долазим кући. Кувам кафу. 

Седам, отварам новчаник, вадим све из њега. 

20-ак иконица православних светитеља. То кад сам видео, некако ми лакнуло. Ово су наши људи. Нека документа, картице банковне, лична , здравствена учини ми се чак и парохијска књижица у оним стварима. Да ли је била или није, немам појма. Све на брзину враћам како је било.

Схватам, у новчанику нема пара!

Још више се успаничим. 

Шта ће људи рећи кад им однесем овај новчаник?

Ко зна колико је било пара у њему?

Јао мајко. 

Дај да убацим унутра 1000 динара.

А шта ако је пре губитка било само 100 динара у новчанику. Испашћу будала, или ће помислити да нешто муљам. Помислиће како сам користио картицу да пазарим па додао после паре због гриже савести.

Ал како овако празан новчаник да им однесем. 

А и она циганка што је одлазила испред маркета кад сам долазио ми је веома сумњива. 

Ма дај шта се трипујеш. Сад си расиста. Можда је циганка исто ишла у пазар, можда није ни видела новчаник. Ма де бре циганка да није видела црвен новчаник, иди бре бегај. 

Требао сам ја њу зауставити и претрести.

Молим?! Кога бре ти да претресаш, будало! Ко из филма "Ко то тамо пева", мислим стварно сам смешан.

Добро бре, смири се. Пусти сад циганку. Него шта рећи људима? 

Сигурно ће питати да ли сам нашао паре.

Ух мајко моја.

Ал хебем му Рим, па ту су картице и друга документа, ваљда им то нешто значи?

А шта ако су неки намћори? Данас су несигурна времена. Треба да им однесем овај новчаник па да ме утепају тамо на лицу места. Можда су неки мафијаши? А можда су и људождери? Ко зна, свашта данас има.

Можда је најбоље да ја то бацим, па нек неко други носи? 

Дај бре што си сељак, назови људе, види ко су, објасни да си нашао, па шта буде нека буде.

Ама све је то лепо што ти мени говориш, тј. што ја себи говорим, ал знаш какво је село. Сутра ће пући прича како попин помоћник џепари људе, има да ми дођу и Блиц и Курир на врата и да ме преиспитују и где сам рођен и ко ми је деда, и зашто се вако зовем и да ли има Бога.

Изаћи ће наслови типа: Црквења џепарош! Црквењак се дуги низ година бавио џепарењем парохијана. Црквењак попуњавао кућни буџет џепарењем парохијана. Владика расчинио црквењака у том и том селу јер се бавио џепарењем парохијана. Парохијани дигли куку и мотику на црквењака џепароша, оће да му спале кућу!

 

ИЈУ мајко мила! Нећу да осванем у медијумима! Има да се иселим из овог села. Одма одох за Русију. Русијина је земља великачка неће ме нико пронаћи.

...

 

А да ја ипак назовем те људе? 

Нађем број на нету у белим страницама. 

Назовем стидљиво: Овди црквењак ја сам нашо ваш новчаник, па би га доно ако се не љутите.

Јави се неки деда: Јао супер, ево доћемо ми до тебе само реци где си.

Размишљам шта сад он оће да дође до мене? Шта му сад то значи, да неће да ме нападне?

- А не, не господине, ево ја сам баш у пролазу, па ћу тако за 10-ак минута бити у вашој улици. 

- Е хвала ти младићу много, ево чекамо те.

Ко ме чека?! Колико ме њих чека?! Што ме чекају?! Шта сад да радим?

Пооолако, смири се. Иди тамо па ако треба јуначки да погинеш, то ће ти се урачунати као мучеништво. Ако ћеш да страдаш то је на правди Бога.

И тако ја себе окуражим, седем на моторић и зврррр до те улице.

Дођем пред капију, чујем на дворишту има подоста људи. Опет ме ухвати паника, кренем да се окренем и побегнем утом деда излази из капије. Кез од ува до ува.

- Е стиго си. 

Ја на брзину завучем руку у торбу извадим новчаник и метем деди у руке.

- Ево. Ал пара није било да знате!

- Ма нисмо ни очекивали паре. Само нек си ти нама вратио, ту су документи од снаје и дечији документи и нека решења и картице. Оћеш на кафу, ракију?

- А не, ја журим, знате, имам мнооого посла данас да обавим. Него ето ја се враћо из цркве и тамо пред маркетом видим новчаник, оћул га узети нећу, ајд узећу га вероватно је неком испо, и ето ред је да се то врати ономе чији је и тако...

- Кад је то било? 

- Шта кад? Нисам ја ништа... мислим јутрос, то јест пре пола сата кад сам се враћо из цркве, сад је недеља, па сам био на служби па реко ајде да купим нешто за ручак и тако видим тај новчаник и узмем га да га вратим.

- О Боже, па снајка је то јуче изгубила, оставила га на кола пред маркетом, ето видиш а ми јуче обиграли све пред маркетом и никако га наћи. Мора да онај ко га је нашо бацио га после ту пред улаз. А пара свакако и није било у њему сем нешто ситно јер је снајка пазарила претходно у маркету и како је кретала тако га оставила на кола. Него ту су документа и лична и картице и триста чуда.

Док је деда причао излази снајка и поздрави се са мном. Сад већ видим да су то обични нормални људи и да им је драго што сам им вратио новчаник због докумената а да су се они с парама већ свакако поздравили. Снајка се исто захваљује, каже ем документа су јој веома битна ту су неки прегледи од доктора ем каже везана је за те иконице православне јер су из манастира где је била па су успомене.

- Жива сам се појела, цело послеподне јуче размишљам ди ми је новчаник мого испасти. Много ти хвала што си га нашо и доно, ако треба некако да се одужимо? 

- Ма јок, не треба ништа, хвала и вама на разумевању, а сад стварно морам дидем.

И поздравим се ја с њима и звекнем курблу и беееж колико сам брже мого. Размишљам ипак успут. Ваљда су добри људи вако како се и понашају, ваљда неће причати о мени и цркви којешта по селу...

 

 

 

 

 

 

 

Значи  девојка ко из каталога, лепа, згодна, паметна, харизматична. На прослави је било пола села. Попа и мене су наравно запала прва места јер је то тако хришћански. За нашим столом је био сав олош, криминалци, лихвари, и израбљивачи радничке класе.

Девојка је ћерка неког од тих капиталиста. Свесна грехова својих родитеља те стога дистанцирана од њихових прича и послова, покушава бити независна и фурати неки свој живот. Јесте то утопија младих, ал јеби га, мора јој се признати да има свест о правди и честитости.

Њене упадице у приче старијих су класичне младалачке провокације. Али не претерано безобразне, чак не ни без одређене дубине.

Не изјашњава се негативно о Цркви, истина ни позитивно, јер је суздржана на ту тему. Више показује респект него презир. На крају у једној дискусији показује чак и интересовање за одређене аспекте аскетизма, покушава сазнати од попа нешто на ту тему. Покушава заправо да чује да ли је цркви позната аксетска прича.

Поп наравно нема појма. Можда и има, али га не занима да се упушта у објашњавање. Ипак је он ту из других разлога. Треба придобити тајфуне за цркву измамити им паре, покушати нешто урадити да би се унапредио материјални живот цркве( реновирање, градње, рачуни, решавање имовинских прилика, реституција и сл.). То су озбиљне приче. Присуство ове девојке само смета.

После вечере одлазимо. Седамо у кола. Господин револтиран почиње диван: 

- Како ме нервира ова омладина са тим брњицама у носу!

- Каквим брњицама?

- Ма она мала од оног што носи минђушу у носу. Како су јој то уопште допустили. Ја би им то све почупо.

- Дај бре попе не ...зезај.

- Ма не брате, озбиљно ме то нервира.

- Ма иди бре попе, нака љепотица, млада, лепа, богата, ко још види ту "брњицу".

- Па ја је видим, то ти говорим.

- Пих, лепота је у очима посматрача.

- Увек нешто лупеташ.

- Ајд озбиљно, није ваљда да ти то смета? 

- Па смета ми!

- А што ти смета? 

- Како што ми смета, па нашта то личи, што то мећу на себе? Чему то служи?

- Чек а чему служи камилавка? Кад пада киша покиснеш џаба камилавка, кад греје сунце прокуваш џаба камилавка, кад ветар зими дува уши отпадају џаба камилавка, јел тако?

- И ти си нашо да поредиш камилавку са пирсингом?!!

- А што да не, мода ово, мода оно.

- Како мода камилавка?!

- Па ретро брате исто као и пирсинг. Камилавка ти је капа оријенталаца од пре пар иљда година исто као што су ти исти оријенталци и пирсинг метали на себе пре пар иљада година а и дан данас они арапагоси једнако носе и пирсинг и камилавке. Ено погледај њихове оџе и погледај оне њихове егзотичне играчице и друге буле кад провириш испод фереџе окићене су ко божићна јелка.

- Де ти оде!

- Нигде, само ти објашњавам.

- Добро. Нек је тако како кажеш. Ал опет то нису наши обичаји а камилавка се овде носи од како је попова.

- Па јесте то си у праву, али то ништа не мења.

- Не знам, ја то не могу да прихватим.

- Што? 

- Како што?! Нако паметна, види се да је паметно и лепо дете, од таких родитеља, значи има све перспективе у животу и онда се тако накази.

- Аааааа ту смо дакле попе! Ти оћеш да речеш да је она лепа, паметна, перспективна, једном речју савршена девојка само да није тог пирсинга, јел, хехехехехе, а попе, попе, мангуп си ти!

- Е избацићу те сад из кола кроз затворен прозор! 

( И наравно наставимо смехом и подбадањем ).

 

 

 

 

 

- Имаш нешто пара?

- Немам жено, ево свега 200 динџи у џепу. 

- Па шта да кувам данас?

- Ош да закољем кокош? 

- Пусти бре коке нек носе јаја а и ко ће ти јести те маторке жилаве, то неће ни кере.

- Па не знам онда, види нешто...

 

После сат времена зове кум. 

- Кууумеее! Јесте кући?!

- Шта знам брате и јесмо и нисмо.

- Е нећу ја дуго у пролазу сам, ако није проблем ето ме за сат времена.

- А није проблем, дођи наравно.

...

- Жеееееенооо!

- Шта је сад?!

- Долази кум!

- Па куд баш сад кад немамо пребијене паре?

- А јеби га кад је имамо?

- И то што кажеш.

- Ма нек попије само кафу и ракиицу ако оће ако неће шта ћу му ја.

- Дај ми тих 200 динара да тркнем до продавнице, нешто ћу платити нешто уписати.

 

После 15 минута долази жена са три пуне кесе.

- Леба ти колико си уписала? 

- Ништа.

- Како ништа сунце ти пољубим, од куд ти три кесе? 

- Ма налетела на Мицу, и она ни пет ни шест извади оне три иљаде што ми је дужна и даде.

- Лажеш жено то си ти имала неки штек.

- Ајде будало, какав штек, назови Мицу ако ми неверујеш.

- Е да знаш да оћу само да оде кум.

- Ајд спреми тај астал мало а ја ћу испећи пице, узела сам све што треба.

- Ајд.

 

...

Долази кум, пице миришеду, ладна кола на асталу, ракија, све уредно.

Кум с врата виче:

- Ала нешто добро мирише, изгледа сам баш потрефио.

- Па ти увек потрефиш, прошли пут роштиљ, овај пут пице, изгледа имаш среће. Де си куме, шта има? 

- А ништа, решаво неку папирологију па реко да не прођем поред вас.

 

...

 

Месец дана касније.

- Ало куме, јеси кући? 

- Јесам.

- Е ту сам близу тебе па би навратио.

- Ајд. 

...

 

- Жено ајд склони овај материјал и ове кесе из радње што смо довукли долази кум.

- Дај ајд ти склони, морам да идем да поплаћам рачуне таман сам се обукла. Да јутрос није дошао Жућа да купи ону робу сутра би нам искључили струју.

- Јесте мајку му, иди ти плати струју. Ја ћу ово приклонити.

Утом зове попа нешто се распричао а незгодно ми да га отресем. Таман завршавам с попом разговор улази кум на врата.

- Оооо кууумеее, шта се ради? 

- Ма ево нешто приклањам.

- А где је кума? 

- Ма отишла нешто да поплаћа.

- Хеботе куме па ви сваки дан купујете пола продавнице, кад год дођем код вас пуне кесе на столовима.

- Јеби га куме, радим при Цркви, знаш како је, има се може се.

 

 

 

 

 

Прошле седмице сам заиста имао пуно обавеза. Не знам ди ударам. Сваки дан преморен, предвече једва гледам. Веома уморан и поспан једва прочитам моливено правило, више нако за себе него за Бога. Стровалим се на кревет и заспим ко клада. Ујутро Јово на ново.

Прође и та недеља, видим по распореду послова да ова недеља неће бити оптерећење. Сав хепи смислим шта ћу радити у доколици. Могао бих рецимо да средим мало своје књиге да се зна неки ред. Или шта знам, да тркнем до Пере црквењака из суседног села, он је добра инспирација за ове моје приче. Или просто да се опустим и одгледам читав онај серијал што сам скино са нета моје омиљене серије.

Устајем први дан "слободне недеље". Порадим оно основно. Скувам кафу. Седам за комп. Погледам шта има ново у свету. И не могавши да издржим одмах отворим серијал. Припремим тако по две серије унапред да чим заврши једна пређем на другу.

Екран ми стоји мало накриво, искосим се из столице да наместим екран и како сам се цимно тако ме ушине у леђима. Добро је, није страшно, мислим се, изгледа ме само мало ћапило. Гледам прву серију, пијуцкам кафу, али већ на свако померање руке и приношење кафе устима осетим жигање и мањи бол. Гледам другу серију, сад већ не могу да се окрећем без бола. Покрећем трећу серију, одгледам до пола, а бол постаје тако јак да већ стењем. Ма нема шансе да одустанем. Отворићу и четврту серију. Нека боли, проћи ће.

Шипак. Погледао сам пола четврте серије и моро сам да легнем. Не могу да стојим, не могу да седим, једино могу да лежим. Али и тад боли.

Хм.

Не предајем се тако лако.

Отићи ћу код баба Јуце, она намешта кости и сређива кичму док си реко пиксла.

Ал како ћу отићи? Она је 8 километара од мене.

Некако ћу се попети на моторић па полако.

Одлазим код бабе, једва долазим до ње.

Баба је стара гарда бабона с почетка прошлог века. Та зна на чем земља стоји. А има оне њене урокљиве очи што светлуцају и шкиље увек као да гледа кроз тебе. Село говори да је вештица, пу, пу, пу. А тешка је ко туч. Никад с њом не знаш на чем си. И вазда нешто зановета.

Ал није вештица, та ваљда би ја знао да јесте.

Баба има окачену икону Богородице у својој "ординацији". 

Вештица ваљда не би имала иконе, а можда и би, ко ће их знати...

- Помаже Бог баба Јуцо, како се живи?

- Бог ти помого  црквењак, јел те јопет уфатило? 

- А шта ти мислиш?

- А шта сад ниси радио? 

- Та откуд ти знаш дал сам или нисам? 

- А што ти мислиш да ја знам? 

- А што ти мене питаш ома то? 

- А што те не би питала, кад си се згрбио, та видим? 

- Па кад видиш онда ти је ваљда јасно? 

- Е није ми јасно јербо сам ти рекла прошли пут шта да чиниш, а ти не чиниш, и онда шта ош ?

- Како шта оћу, зар не видиш? 

- Та видим само да си се згрбио а откуд знадем по шта си дошо, можда оћеш да пазариш нешто. Јел оћеш да пазариш нешто? 

- Та шта би ја пазарио отебе? 

- Шта ти треба? 

- Леђа да ми наместиш!

- А зар неш пазарити? 

- Иди баба у очин! Шта ме више замајаваш, видиш да сам здраво болестан, та једва стојим.

- Е па ти онда синко лези.

- Ди да легнем? 

- Ево овди. И скини те твоје рите ако оћеш да те средим.

- Сређен сам ја давно.

- Ајде, ајде не кукај, тако млад човек а вазда нешто кука, ко баба нека.

И крене баба Јуца да ми сређива кичму, а оно само пуцкају кости, ди год притисне очи ми искачу.

- Ето сређет си. Сад мош уколо. Само мало стесај тај твој бојлер, и иди на воздух, шта си се забио у кућу ко млада пред венчање. Иди шетај мало. Неће ти ништа фалити да мало шеташ, сад је лепа природа, јесен је, има лепог воздуха. Човеку треба да се напуни воздухом за зиму, јер преко зиме свакако неш нигди излазити изкуће.

И стварно како ме баба испусти из шака, ја скочих ко момак. Сав срећан седох на мотор па јуриш кући да наставим гледати серију.

Одгледам тај дан још једну и нисам више мого, стално ми се врти по глави оно од баба Јуце да треба мало да шетам. Ал мрзело ме, па сам нешто дангубио укући.

Сутра дан чим сам очио отворио и порадио оно основно, ома скувам кафу и упалим комп и кренем са серијама. Таман се удубих у другу серију тог дана, кад заболе ме глава тако јако да очи оће да ми искоче. Не могу ни у екран да гледам, слика ме у мозак боле.

Јој мајко моја шта сад да чиним. Ништа нагутам се ја лекова, и легнем мало да одремам небил ме како прошла глава. Устанем дваред гори нег што легох. Макар да је ноћ па да поново легнем. Шта сад да радим, куд да идем? 

Ништа, седем тако на кревет узмем бројаницу уруке и удри на молитву, кад већ ништа не могу да радим што ми је воља ондак ћу макар да радим оно што ми није воља.

И тако мало читам, мало се молим прође дан некако ал главуџа никако.

Сутра дан устајем невесео. Полако се придижем.  Гледам, глава ме не боле, леђа ме не боле. Супер! Порадим по кући шта има и поново ритуал, кафа, комп, серије.

Кад у пола прве серије заболеше ме плећа тако гадно да се не могу исправити.

Ма то су већ неке врачке, па ди да ме сваки дан нешто стрефи то није нормално.

Опет седем на мотор и правац код баба Јуце.

- Опет ти? 

- Јел ти сметам? 

- Та шта би ми смето?

- Па што се буниш? 

- Ко вели да се буним? 

- Па што се чудиш? 

- А ко вели да се чудим? 

- Сама си ме питала од куд ја поново, та шта ме зафркаваш? 

- Нити те зафркавам. Само закључивам да ме ниси ништа послушо.

- А како ти знаш да те нисам ништа послушо? 

- Та јопет си згурен.

- Јесам. Да си ме оправила прошли пут како ваља сад не би поново долазио.

- А ти да си ме послушо не би био згурен.

- Ма немој ! Да сам те послушо да шетам ко лудак неки, да се надишем воздуха да га скупљам зазиму, ко да сам ја неки акумулатор за воздух. Ти баба јеси мајстор за коске ал шта ти знаш о науци и воздуху?

- Знам да моје речи не вреде данас ништа, па ипак долазе ми ти доктори и научници да има намештам кости тако ко теби иако се њиве речи више уважавају и слушају. Него ајд да видим шта је сад с тобом.

- А ево сад ме стрефило у плећима.

- Ајд лези ту саћу ја то наместити.

И среди ме баба за тили час, ја опет ко момак, ал сад већ нисам тако чио и весео, јербо ко зна шта ће ме следеће стрефити.

- Јел баба Јуцо да те питам нешто.

- Ајд приупитај.

- Јел ово мени нека магија што вако сваки дан ме нешто стрефи? 

- Није ти то магија.

- Па како онда ово да разумем?

- Е јак си ми ти црквењак. Имаш тамо пуну Цркву поповских књига а ти само гледаш колико ћеш пара да зарадиш. Узми тамо неку књигу па читај, тамо све лепо пише, ал нема ко да чита.

- Е баш сад тамо у некој књиги пише што мене леђа болу. Ма иди баба ти мене опет зафркаваш. Ако знаш реци ми, ако не знаш немој ме зафркавати.

- Па знам. Мора нешто да чачка. Ето то ти је одговор. Чим си први пут дошо лепо сам те питала шта не радиш а ти си крено да се свадиш са мном. Јел да си нешто радио ко што ниси, ни ти ни онај твој поп никад ништа не радите, ондак ти се то не би десило. Јер неће то на радника него на нерадника. 

- Значи ипак да шетам? 

- Шетај!

Одем ја намах до Цркве и прву књигу коју сам уватио отворим и прво што сам угледо прочитам а он пише: "Трпљењем својим спасавајте душе своје."

Вииш, зна баба сто чуда, стварно мора нешто да чачка.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Девер

Ретко се дешава али се деси да на селу буду три венчања заредом.

Углавном прво је било нако повелико. Све по реду и протоколу. Млада, младожења, девер, кум, кума. Млађи људи. Лепи. Окићети ко божићна јелка.

Пола сата венчање, пола сата сликовање.

То ти је сад тако по свим Црквама.

Фотографи на све стране и камермани.

Као у Холивуду.

Уствари више је као у Холивуду него као у Цркви.

Народа нако баш по прилично.

Културан неки свет.

Заврши се венчање. Сликују се сви пред иконостасом.

Вијам девера да му продам чашу. Таки је посо нас црквењака. Они донесу чашу, "из те чаше сви су пили" мислим млада и младожења. То је нека симболика за причешће које ће највероватније мало ко од њих окусити икада у животу. И ондак се та чаша дизвинеш продаје деверу, а ако нема девера има кум.

Саватам ти ја девера и доведем га пред чашу, па му велим:

- Девере, твоје је сад да попијеш ово вино јер се не просипа, пошто га је господин попа благословио.

- Али ја сам атеиста!

- Штас' ти? 

- Атеиста.

- Јел то нека болес ? 

- Ма не, то је овако став, убеђење.

- Аха, значи пијеш вино, јел? 

- Па пијем, што не би.

- Па ајд онда пиј бре вино, видиш да журим.

- Али кажем вам ја сам атеиста.

- Па добро шта сад ако си атеиста. Јел ти вера можда брани да попијеш вино у Цркви? 

- Не, не брани ми, мислим немам ја веру, нисам ја православац.

- Чек мало, како ниси православац? Јеси крштен ти? 

- Па јесам крштен сам.

- Та шта онда драмиш, како ниси православац кад си крштен? 

- Зато што не верујем у Бога.

- Ето ти сад, крштен је а не верује у Бога. Да ти ниси можда католик?

- Не, не, православац сам.

- А значи православац? 

- Неее, уствари атеиста сам.

- Де реци ми јесил православац или ниси? Ајд ако ниси да зовем неког православца да попије вино.

- Па мислим јесам крштен, али не верујем у Бога.

- Та шта се мене тиче колика је твоја вера, ни госн попина можда није већа па је поп. Ако си православац пиј то вино ако ниси иди зови ми некога ко јесте и реци му да ти из верских разлога не можеш пити вина.

- Али господине, ја нисам тј. јесам православац али сам и атеиста.

- Чек сад мало јел ти то мене зезаш овди? Јел јеси или ниси православац? Ајд леба ти одлучи се шта си.

- Па рекао сам вам да сам атеиста.

- А реко си сад и да си православац и да си крштен и да имаш малу веру и сад те то као спречава да пијеш вина? 

- Па не спречава ме.

- Та онда пиј то вино, пиј побогу!

 

И једва некако атеиста попије оно вино. Мало се збунио. Изгледа га нису учили у том његовом удружењу како  да се понаша кад пије вина. Кад је потего вино поче мало да се смеши. Значи истина је у вину је истина!

- Ето видиш. Није ти длака с главе пала. Пола сата ме замајаваш с том неком твојом вером коју на крају ни немаш.

- Ни немам, то вам и говорим.

- Па штос ми онда који клинац и реко да си те неке друге вере?

- О јој, господине, нисам ја друге вере, него нисам никакве вере.

- Ето видим ја да си ти добар момак, видиш како си скроман, то је прави Хришћанин, ти се не дуваш ко ови нови и не вуцаш за собом бројаницу ко млада венчаницу, него лепо диваниш са смиренијем кад кажеш моја вера је никаква. Е камо среће да нам је више таке младежи.

- Али ја уопште не верујем да Бог постоји!

- Та добро шта ћеш, нико није савршен,  Бог ти је дао слободну вољу да у Њега не верујеш, а ти си баш добар момак, и скроман дакако, и искрен си видим ја.

- Бог ми дао слободну вољу...хм...добро јел то све, мислим попио сам то вино јел треба још нешто?

- Та покупи ове пинклице, ове свеће и платно и ову чашу мети тамо у кесу и то предај младенцима. Обичај је да се ја и ти сад ценкамо за ову чашу. Ти сад би требало да је откупиш од мене а ја сад не знам ни шта да ти кажем кад си ти неки атеиста.

- Ето реци ми отприлике колико то кошта.

- А то по савести твојој, нећу сад с тобом да се ценкам кад ни не знаш које си вере. Како ти цениш Цркву тако подај, пољубиш икону и стави тамо колико оћеш.

- Како сад да љубим икону кад сам атеиста? 

- Чек мало, јесил ти атеиста или си паганин? Шта ти фали да пољубиш икону? Ако си атеиста то је за тебе само нека слика а ово је народни обичај. Шта сад изводиш? С ти сад ко први Хришћани па неш да љубиш туђе иконе?

- Па не, него то за мене нема смисла.

- Стани синак, ти мислиш да мени ова свадба има смисла? Па пола ових што се венчавају овди за три године ће се развести. И најмањи је проблем што они појма немају ни шта је Црква, ни шта то ради попа, нити било шта него што они не знају ни шта је љубав, ни шта је трпљење, ни шта је жртва. Него ја мислим да би њих најправилније требало венчавати у супермаркету. Јербо су они научили да чим им се нешто мало не свиђа нешто они то баце па иду па купују друго. И шта сад, ко ме пита јел има смисла или нема. Таки је обичај, ако не поштујеш Бога, ни мене, ни попа, испоштуј макар обичај твог народа и породице с којом си дошо. А и какав си ми ти девер који не верује у Бога а окитио се ко девер, ни то сад твоје нема никаквог смисла, дошо си ко девер у Цркву да се дуваш како си атеиста? Који је смисао? Ајд реци ти мени!

- Ајде добро, пољубићу ту твоју икону...

- Није то моја икона! То је Св. Никола. Његова је икона.

- Ма добро, нема везе...

- Види, ако се љутиш, а ти немој љубити. Није то добро. Не верујем да би Никола воло да га љуби неко ко га не воле. Најбоље немој ти љубити икону.

- Е сад баш оћу!

И узме атеиста и прекрсти се три пута и пољуби икону и још дарује на икону све како треба, просто човек да не поверује каквих све има ових наших Срба.

 

____________________________________________________________

 

Геј лоби

 Друго венчање, мала екипа људи. Више женских неко мушких. А некако сви ко женски.

Обавили ми све како треба те изађем ти ја мало на воздух и да протегнем ноге. Стојим тако у дворишту црквеноме кад ето ти неки момак из Цркве па правац мени.

- Јел имаш цигар? 

- Немам.

- Штета, нисам запалио два сата, остале ми у сакоу у ресторану, па док смо у општину па овде и ето.

- Ако оћеш, отићу ја ту до комшије има он сигурно.

- Уф, брате, ако ти није тешко, значило би ми. ( И тако се лепо насмеши да мени просто било жао сад да му не нађем цигаре).

Тркнем ја до комше и узмем две цигаре. Донесем оном момку. А он срећан ко мали мајмун. Како је запалио одма развезо причу. А сав неки ко женско, тако прекстио ноге и руке па држи ону цигару дизвинеш ко педер неки.

- Видиш брааате ово сад што је било у Црној Гори, па какви су то дивљаци ти Црногорци, ужас један. А овде код нас су ставили забрану. А ето и тај ваш поп из Црне Горе је свашта причао и онда су они скроз подивљали. Мој пријатељ је био доле, каже да је једва живу главу извукао. Пратили их полицајци до кола, скроз до кола.

- Чек мало о чем ти диваниш? 

- Па о прајду брате. Сад што је био у Црној Гори.

- А ?!

- О паради ти причам. Знам ја да и код вас у Цркви има људи који имају разумевања а неки су и сами геј опредељења, али онај поп из Црне Горе, он је као да је из средњег века изашао. Тако је сав некако чудан и намргођен. Тај вероватно не воли ни своју жену ни децу.

- Који бре поп? 

- Па онај главни поп за Црну Гору.

- ?

- Онај што су га сад прозвали за говор мржње.

- Аха, ти мислиш на митрополита?

- Е па да, брааатеее, какав је то намћор тај ваш поп, ужас један.

- А јел могу ја тебе нешто да питам?

- Питај брате, слободно. ( И кад то рече примакну ми се)

- Јес ти неки педер можда? А и ови твоји на свадби ми сви делују мало чудно.

- Па сад брааатее, не знам шта да ти кажем. То је ружна реч, али доста нас је ту који смо геј опредељења.

- И сад ти мислиш ако сам ти ја доно цигар да сам ти ја то урадио зато што се ти мени свиђаш, јел? 

- Па што би ми другачије доносио цигар браааатеее? 

- Уф, и то је све што знаш о међуљуцким односима? Та онда и није чудно што си педер!

- Ништа ја тебе брааатеее сад нисам разумео, јеси ти на философском факсу?

- Не сине ја сам на сеоском факсу. А сад извини стварно имам пуууно обавеза у Цркви, ајд у здрављу.

 

______________________________________________________

 

 Јоца Србенда

 Улази Јоца србенда у Цркву крсти се од потиљка до пупка па од рамена до рамена.

За њим млада, није ко ови претходни што су прво младу пустили или они први што се њих троје нагурало на врата па никако да прођу. Зна се код Јоце србенде ко је мушко и како ствари стоје.

Јоца чим ме је видео одма зове тамо неког овај вата пљоску нуди ми ракију. Та види се шта је народски човек, а не ко они педери претходно.

Јоца дође до иконе направи метанију пољуби је па се окрене, сад сви чекају да и млада направи метанију ал она ето није него само пољуби икону па стадоше пред попа.

А кумови за њима утрчаше. Нема сине код Јоце србенде све по пеесу.

Музика испред Цркве свира марш на Дрину.

У шпалиру стоје клинци и држе оне латице цвећа што ће после бацати кад младенци буду излазили.

Испед Цркве стоји момак са српском заставом од три метра и маше заставом сав се задихо ал не престаје да маше. Види се да је то Јоца све под конац утего.

Најзад мало душу да одморим с једном правом српском свадбом.

Кад се све завршило поп зовне кумове и младенце да још једаред провери податке, да не би после било поп био пијан па уписо погрешно.

Сређујем ја Цркву нако помало, треба све припремити за вечерње, и тако у пролазу чујем овај завршио факултет, онај је приватник, млада филолог, нема шта, свака част. Кад поп чита за Јоцу па вели крштено име Јован Гернер, од оца Јохана и мајке Марије рођене Рајнер...

Чек мало, па Јоца уопште није Србин ?!

 

 

 

 

 

 

 

Фенси слава

Имам среће да за јануарске славе одлазим таман тако да заобиђем све среде и петке. Негде је дан уочи славе, негде ме зову други или трећи дан па како се распоредим, а распоредим се према среди и петку, наравно. У сваком случају поједе се ту сарми таман толико да ти током године не падну више на памет. 

Ал што неволем кад почну да се модирају, па измишљају нека јела која нико никад није видо. Тако дођох код кума на славу а кума се нешто покондирила па метила пун астала неких салата, нема где ни чашицу ракијску да туриш. А поред тих салата неке шпеције од шкољки. Ту сад сви гледају у те салате и шкољке ал нико да се прихвати таке хране. Једна дебела поједе пар шкољки и мало од оних салата и ту се то тако све заврши . Људи чекају нешто конкретно, ал оћеш конкретно никако да стигне. Већ кад су се сви понапијали на празан стомак, стиже нешто, опет фенси, роловано нешто са нечим, наоко лепо изгледа ал кад га пробаш није ти више ни до гледања у то.

И на крају торта. Пијани гости гледају у ону торту па сад не знају шта да раде са њом. Мени је добро дошла јер са пелинковцем се све слаже а слаткиши нарочито.

 Скајп слава

Код Милета све по обичају - супа, сарма, месо, пита, колачи ...

Али атмосфера као на даћама. Срећом дође она његова блесава сестра па пусти неку музику. Него од пола се слава претвори у скајп конференцију. Укључише три лап топа и на сваки позваше све рођаке које су имали по свету. На једном су рођаци из Аустралије, на другом из Немачке, а на трећем из Москве. И сви славе исту славу.

Шта ти је наш народ ... Тако стоје на три стране укључени лап топови, тамо људи исто славе, наздрављају , одавде неко с неким прича, они пију, ми пијемо, они једу ми једемо, они честитају ми честитамо, они поздрављају ми поздрављамо и наздрављамо. И ти би реко да сви седе у једној соби једне те исте куће а хиљадама километара су далеко. Сви скочише на ноге па заиграше колце и ови овде и они тамо, сем оних у Немачкој - веле у згради су па не смеју много нимузику да појачавају. Значи скајп слава. И да знаш и није то тако лоше кад би наши људи имали меру, него остадоше ти компјутери упаљени све време, тако да ми је на крају било непријатно и да једем и да пијем кад ме они тамо гледају на мониторима ко у кући великог брата. Онда размишљам ја би у кући великог брата сигурно скапао од глади. Та како би ја могао пред целим светом да једем и пијем или спавам на миру? 

На крају ми се досади то све и одох кући. Миле каже да су целу ноћ тако славили и да је било супер невиђено и још вели да је све то онај његов рођак из Немачке снимио па ће поставити на јутубу неку да сав свет гледа. И ето ти сад како човек да на миру оде код некога на славу кад сутра може да осване на телевизији.

 

Слава код Маџара

Ови наши Маџари су православци , још је њихов деда био православац а да ли му је и прадеда био то ни они незнаду. Супа има, сарма нема, торта је нека сва од маргарина, печење ту и тамо. Пола гостију су им католици пола православци. Пола славе чујеш маџарски, пола славе српски се дивани. Реко би неко братство и јединство...

Е ту један Маџар онако баш пијани како то само умеју они и Руси да се оталамбаче, седе до мене и реко сад знам крај приче, он ће ме давити пола сата и ја ћу се извинити да морам на још једно место на славу. Међутим маџар је био сасвим пристојан иако се љуљао као на рингишпилу. Поче причу:

- Знаш сомсед, ја сам католик, а ево мој паша је православац мада је маџар...али сви смо ми хришћани, тј. требали би бити...наиме ми смо некада у давна времена бранили европу од турака...ти и ја...мислим ми и ви...знаш сомсед нем иртем да ја сад попујем...тако се каже, јел - попујем? 

- Да, тако некако.

- Видиш, а ратовали смо и међусобом. То је сујета владара, краљ овај или онај, женио је ћерку, срби нису дошли на сватове или тако некако...

- И сад која је поанта приче ? Рекох ја да га скинем с грбаче

- Па види... ми смо као хришћани у европи уствари пропали...ми држимо обичаје, ви држите обичаје...али ко се држи Христовог учења? 

- Види ниси ти ни толико глуп колико си пијан. Зачуди ме пијани маџар својом примедбом. - Него "сомсед" јеси ли ти неки секташ и да ли смо ми стварно сомседи? 

- Знаш, пријатељу ... ти радиш у цркви... то може бити посао као и сваки други . - Настави се Маџар. - А немора то бити само посао. Ти си можда само кантор ( појац ) по занимању, а можда си и хришћанин. Ја сам католик, ти си православац, ја нисам секта, ја сам хришћанин, а и ти си хришћанин то ја знам. Али ниси добар хришћанин. Јер ти мене сомсед питаш да ли смо ми сомседи. А ти да си прави хришћанин ти би знао да ја живим 7 кућа даље од тебе. Али тебе то неинтересује, јер ти мислиш дошао си у ово село , овде има маџара маџари су фашисти и нећу са њима да се дружим. И зато ти не знаш да смо ми сомседи иако мислиш да си добар хришћанин. Али ја не кажем да ниси хришћанин само кажем да ниси довољно.

- Ето ти сад ! -Викнух ја , јер ме маџар уједе за срце , мада тачно је то да се нисам потрудио да упознам ни прве комшије а камоли седме.- И ти си сада мени сомсед уствари дошао да кажеш како ти је срце препукло зато што се ја нисам потрудио да сазнам да си ми баш ти седми комшија , јел , то оћеш да кажеш , јел ? 

- А ти се сада једиш. А ја сам уствари дошао да се упознамо. Јер ако овде на земљи мислимо да стекнемо поверење од нашег Бога, онда он мора да види да ми имамо добру вољу да упознамо оне који су заиста хришћани.

И ту ме маџар остави без текста, наравно продиванили смо још неколико минута и он је сасвим пристојно одљуљао се на своје место.

 

 

 

 

 

- Де си Цеца иде бизмис , а ? 

- Ау брате црквењак , растурам !

- Видим ја код тебе читави редови.

- Ма воле народ да се показива.

- Е ел имаш сони ериксон онај музички , мислим знаш оно једаред што сам ти показиво ?

- Имам .

- Пошто ? 

- 7 иљада , ал није нов. 

- 7 иљада?!! Дај смањи мало.

- Ево ти за 6 . 'бига немож мање.

- Ајд за 5 и по и донесем ти за два сата.

- Нннннннн ајд ! Али ако те нема за два сата рачунај-продо сам га.

- Важи.

- Иначе ди јуриш? 

- Ево брате имам тезгу у суседном селу. Умро неки тајфун па звали три попа и што већа бука да буде на сарани, знаш каки су тајфуни, кад запевамо нас петоро има да буде ко на звездама гранда. Мислим нас два црквењака и три попа .

- Аааа то значи тако купујеш фон ? 

- Види ... баш те брига, него видимо се за два сата.

 

Палим махину и долећем до цркве. Господин већ чека испред сколима. Паркирам, закључам, проверим, седам у кола , крећемо.

Суседно село није велико ко наше , истина тамо су баш паори, али је пуно тих тајфуна, то су во времја оно били све проверени синови партије а и сад су мање више директори ил имају своје приватне фирме. Што се тиче транзиције она изгледа увек погоди само нас сиротињу, ови партијаши се дочекају на ноге и брига их каква је застава дог год је исти систем, а увек је исти.

 

Долазимо до гробљанске капеле . Народа сијасет . Цело село је ту. Опојемо тајфуна, мало ко плаче, оно најужа родбина, два сина, деремо се из све снаге небил оставили бољи утисак на родбину тајфуна. Све изгледа као из неког филма у коме су сицилијанци задата тема.

 

Зову нас на даћу. Попови се као нешто нећкају. Родбина наваљује. Попови као попуштају. Седамо у кола, с нама седа црквењак Миле изтог села што је.

- Помаже Бог. Како сте момци?

- Ево добро је Миле. -Одговара господин.- А ти како си ? 

- Тааа ето , ко и сви , живи се. Него јесте ли ви тамо код вас завршили оне фреске?

- Нема пара Миле.

- А видите , код нас исто сељани немају пара, ал се ми довијамо.

Стижемо до неког ресторана. Улазимо сви унутри. Посебан астал за попове и нас двојицу црквењака.

На жалост Миле је сео до мене. Почиње причу о томе како је пропала задруга, како је слабо родило ове године, како ће бити глад, како држава ниш не даје, како све узима, како је народ ошо у бели свет, како нико уцркву не улази, а и они што улазе боље да не улазе и све док се не попуни ресторан људима Миле је давио. Затим устадосмо сви , прочита се молитва и онда седосмо да ручамо.

Ја гуркам господина попу показујем му испод стола кажипрстом и палцем питње јел било кинте. Он благо да се не примети клима главом одрично. Остадох без фона.

Миле таман појо чорбу , па наставља да дави.

- Стегла је зима, треба чувати здравље, белог лукца се најести придвече, и обути се доообро , од ногу све креће. И лимуна треба јести . 

- Јел Миле колико ти имаш година? - Питам га ја чисто без везе да га ложим мало, кад већ неће стати да прича.

- Ја ти имам господине шеспет година, и јоште нисам обилазио лекаре. 

- Аха , а како то? Мислим која је тајна твога успеха ?

А Миле сав процвето кад се најзад указала и њему прилика једаред у животу да дивани тако значајне ствари о себи.

- Видите мој господине, ја никад нисам ...видите сад ову чорбу , ево рецимо ... знате господине најважније је прво јести кашиком. - Једва се оте Милету од силног узбуђења, па рече оно што му прво паде на памет ал врло брзо се надовеза као да је управо о томе и хтео да говори.

- Дакле најважније је јести кашиком, а онда остало шта буде, ја меса и онако не једем пуно, млека придвече мало , ракије не пијем сем ујутро једну, кафу не пијем, не дуваним, а видим господине ви дуваните и то је јако штетно а није ни Богу угодно. Обавезно прошетам дневно два сата, обавим своје дужности при цркви. А увече легнем на време и устанем раном зором.

Тад га прекину његов попа, посла га нешто да донесе из цркве, и тако срећом Миле нас остави на миру.

- Погледајте колико је ту аутомобила. Стварно велика је ствар када има оволико пријатеља и родбине да испрати покојника. - Рече онај трећи попа који је ту исто као и ми дошо на тезгу.

Тако се све у том фазону настави безвезна прича, од ту присутних, причаху којешта о политици, о селу, о кризи и уопште неке "корисне" ствари.

Домаћи попа изтог села, позва ме устрану и тутну ми кинту коју су њему тајфуни тутнули за све нас па је он у међувремену раздвојио. Њему видим дојадио читав церемонијал, а и све време се држи за главу као да га боле.

- Ајмо у кујну да попијемо по једну домаћу , има ту овај један мој сељак , има одличну домаћу.

С обзиром на ситувацију у ресторану , сложих се. Седосмо тако у кујну, насу он ракиицу. Стварно добра.

- А брате сморише ови наши оци и мој црквењак Миле, чекам само да одем кући да легнем. Јутрос сам дошо са Злотибора, смрзо сам се , и сад на гробљу...

- А јел оцо , ти нешто не готивиш ове тајфуне?

- Та ман их, они су ти ведрили и облачили у време комунизма, па су хтели и после. А кад сам ја дошо таман се цркве градила и тад су у свакој чорби били мирођија па су и у црквеним пословима тели да буду, ал ја нисам дао. Тако да они мене баш и неволу. А и шта ме брига за њих, нису дали пребијене паре зацркву. Али су ми сплеткарили на све стране, нарочито покојник.

- Хехехе а ди је оно "о покојнику све најбоље" ?

- А што да ти лажем. У осталом, не верујем да ниси већ чуо, та нисмо ми на крај света.

- Ма знам, све знам. Него ... ладно сам мислио да ће нас тајфуни издувати што се тиче кинте...знајући каки су с тобом реко угасили смо.

- То би тако и било брате мој , да није млађи син захтевао три попа, а онда их је било блам да не дају ништа па су лепо платили.

- Шта иначе има код тебе , дај испричај ми нешто весело или блесаво. Ових дана су ми све лађе потонуле, само слушам кукњаву и глупости.

- Хе, па шта да ти кажем, није ни код мене боље, свугде је сад тако... весело и блесаво велиш , хехехе , саћу ти нешто испричати шта ми се десило кад сам био прошле недеље у патријаршији. Ошо ја до Београда , требо сам неке документе да однесем од црквеног суда од оног мог претходника тамо су зезнули нешто архиву па ме ови наши послали да то однесем јер је један примерак био код мене у књигама и ја га копирам и однесем. Али они нераде кад сам ја стиго него морам да чекам. Кућу шта ћу, ја не знам Београд , та кад сам тамо ишо. Има тамо преко пута саборне нека кафан, седем ја тамо да попијем кафу и ракиицу мало да се згрејем. И седим тако . А кафана скоро празна. Кад неки што је тамо седео, дође до мене и уфати ме за дугме од џубета. Ја реко нека београдска будала сад ће ме још и налупати. Каже он : " А што ти добро џубе бре попе!" 

Па јес реко , добро сам га и платио. А он наставља:" Имам бре и ја овако кући џубе, слично , није исто". Ја гледам будалу, видим није под васер вагу, не знам ни шта би му одговорио. Лупим без везе нешто у фазону да је топло и греје. А он :" Јес попе, и топло је и греје, а сви ме примете кад га обучем" . Ништа, ја више нисам знао шта да му кажем.

А он наставља: " А имам ја попе и мантију кући"

- Мантију ? 

- О да , лепу , црну , лагану , праву мантију.

- ? 

- Па да , брате , мислим , знаш , оно кад ме уфати нека нервоза, ја ти обучем мантију и да знаш како се лепо опустим,скроз се однервозим, оно баш искулирам.

- Значи мантија те опушта?

- Е скроз ме опусти. Ал не носим ја њу вако по граду, него само тако кући , кад оћу да мало да се смиравам. Сем кад ми је слава , тад обучем мантију и тако дочекујем госте.

 

Заврши попа причу, ја кад се нисам превалио са столице, па се све рукама задржавам да се не откинем од смеха, јер у суседној просторији су даће.

- Мислим брате који лудак, па ди на њега да набасаш? 

- Брате ја сам тео да умрем у кафани од смеха, ал од куд знам која је будала , и шта може да ми уради. Значи ја сам сркно кафу на брзину и шмугно у кнез Михајлову и ишо сам тако кроз кнез Михајлову  вриштећи од смеха, а народ ме гледа , малтене се крсте кад ме виде и прођу мимо мене. Мислим, замисли ту сцену иде луд поп кнез Михајловом и сам са собом умире од смеха. Ал нисам мого да се савладам. Смејао сам се и у колима скоро до куће, вилица ме је болела.

- Е стварно у тем Београду свашта има.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Приповедање о праведности расподеле на овом свету, које је једног трактористу мучило читавог живота. 

 

М... из села ... у Банату, био је слабо школован, али веома честит и побожан човек. Високо је ценио достигнућа техничке модернизације, памтећи како се тешко живело на селу, када су се земљораднички послови обављали ручно и уз помоћ стоке. И сам рођен у сиромашној породици, наставио је земљораднички посао, али се запослио као тракториста у земљорадничкој задрузи. Бистрог разума, био је веома љубопитљив и за кратко време је ушао у све тајне механичарског заната, колико је то било могуће на његовом радном месту. Још у младости није било пољопривредне машине коју не би могао да поправи или бар да одреди шта је узрок квара. Овим стеченим знањем се особито поносио, али се није разметао.

 

Дистрибутивна правда на земљи

 

Урођена љубопитљивост га је одвела на пут размишљања о правди. Сећајући се како се некада живело веома тешко, како је било мало богатих који су имали пуно и много сиротиње која је имала недовољно добара, похађао је чак и политичку школу на коју се упутио преко задруге. Том политичком школом су руководили безбожни комунисти,  који су објашњавали да је стицање по основу власништва над средствима за производњу неправедно, већ да је праведно само стицање према раду, којим самоуправљају радни људи као произвођачи роба. Како је и сам био вредан и презирао "нерадене људе", М... је то мишљење усвојио и прихватио звање "пролетера". Бити пролетер је за њега значило бити запослен човек који на праведан начин, радом, стиче хлеб за себе и своју породицу и ценио је ово што је научио из комунистичке науке. Како то да побожан човек не мрзи безбожну власт комуниста? Тако што Свето Јеванђеље учи да су Власти од Бога, а и у црквеном календару пише заповест да се хришћанин моли за оне који су на власти.

 

М... је тако, кроз комунистичко учење усвојио древни идеал "дистрибутивне правде", којег су комунисти прилагодили својој политици, не објашњавајући да је творац овог учења древни јелински филозоф Аристотел, прикривајући да је тај незнабожачки учитељ учио да једнакост постоји само међу биранима који имају права и слободе, а за које треба да ради мноштво робова и чији ученик Александар Велики је поробио цео до тада познати свет, ван којег су још живели само дивљаци у шумама и мочварама и бедуини у пустињама.

 

Да би сазнао "још више", М... је био вољан да похађа још политичких курсева. "Нема више", рекли су му комунисти. "Сад је на реду политичка школа, али то је само за оне из партије". М... је силно желео да сазна још више и очекивао је да га позову у партију.

 

Неправда овоземаљске робно - новчане размене

 

Будући, као што смо рекли, љубопитљив, М... је своје недоумице проверавао. На пример, као земљорадника, веома га је занимало како то да је цена кромпира иста као цена угља, кад се кромпир расађује на тешком муком заораној њиви, расте из купљеног семенског кромпира, потом опет окопава, по потреби залива, прска, па опет орањем или ископавањем вади из земље и пакује у џакове. Сматрао је да није праведно да кромпир не вреди више од угља, који се само машински вади из земље и утовара камион, па се достави на адресу наручиоца тако што се само истресе испред његове капије. У овоме је видео неправедан однос вредновања индустријског на штету пољопривредног рада. Пошто су га научили да је Карл Маркс засновао радну теорију вредности производа на учењу Адама Смита, сматрао је да друштво ипак није праведно, пошто награђује индустријског пролетера високом ценом његовог производа у односу на ниску цену пољопривредног производа, за који је потребно далеко више рада.

 

Марксизам и емпириокритицизам

 

Не знам је ли М... чуо за Лењинову дефиницију да је праведно друштво = социјалистичко совјетско друштвено уређење + електрификација. Међутим, оно што знам сигурно, јесте да је М... поред љубопитљивости био склон и да све проверава.

 

"Дођи и види", рекао је Господ.

 

Сумња о несразмерној вредности кромпира и угља у размени дуго година није дозвољавала да М... прихвати тезу о социјалистичком друштву као најправеднијем од свих друштава. Ипак, чим му се указала прилика да провери чињенице о својој недоумици, он је ту прилику и искористио и то као прави самоуправљач.

 

Наиме, једном приликом је на синдикалном одмору у бањи упознао човека који је био запослен као возач у једном рударском комбинату управо на послу превоза угља од рудника до потрошача, камионом. Пошто су се упознали и спријатељили, М... је пријатељу из области привредног промета изложио тај свој проблем.

 

"Колега, ниси у праву", рекао је камионџија. "Истина је да је рад вас земљорадника тежак, свакодневни и да је принос вашег рада углавном неизвестан, али су услови у којима радите природни и пријатни, чак и ако некад трпите ћуди природе. Али зато уживате током ваших `зимских месеци`, увек сте уз своју породицу и близу куће и ваш посао ни мало није опасан нити штетан за здравље, а за разлику од ваше, деца рудара често остају сирочићи".

 

Пошто су наши сељаци пословично неповерљиви (камионџије баш не бије глас о поштењу), М... је питао колегу:

 

-Је`л колега, ти си шофер и превозиш свашта. Ја сам паор и тракториста сам, терам машину на четир` точка ко и ти твој камјион и са та четир` точка. Обојица једнако течемо себи за живот. То значи да смо нас двојица такорећи "једна банда". Је`л јесте то тако?

 

-Јесте, тако је, одговори камионџија

 

 -А је`л тамо код тебе у том руднику исто ко и код мене цена једног шпедитера кромпира и једног шпедитера угља једнака?

 

-И код нас и код вас је тако.

 

-А је`л, а кад возиш ти отуд од твог рудника угаљ, ти се не вратиш са празним камијоном, нег` да нема предузеће штету на празном ходу, натовариш нешто што предузећу ил синдикату треба?

 

-Истина је, натоварим увек неку робу за предузеће.

 

-А јел између рудника и ти` предузећа компензираду за угаљ штогод и у натури, па им ти ондак то вратиш?

 

-То се још чешће догађа него да се плати новчано, а и мени је боље, јер не морам да чекам налог где да идем по утовар, него се одмах утовари роба и враћам се у предузеће, без дангубе.

 

-А довозиш ли некад ти угаљ у мој крај?

 

-Довозим, испоручујемо га по целој земљи.

 

-А јел можемо ондак нас двојица пролетера, као самоуправни произвођачи да се нешто споразумемо?

 

-Ако можемо, а зашто не бисмо? Кажи шта хоћеш.

 

-Удеси ти једаред да испослујеш налог да дођеш у моје предузеће кад буде требало да нам испоручите угаљ, а ја ћу да удесим да моје предузеће вашем то плати кромпиром. Ал`, кад буде требало да одвезеш камион с кромпиром твом предузећу, да повезеш и мене, да ја одем ондак заједно с тобом и да ми покажеш тај рудник, јер `оћу да видим одакле се и како се тај угаљ из земље вади и оћу и ја да пробам како се ради тај посао.

 

-И то могу да уредим.

 

-Ондак, јел договорено?, пита М...

 

-Договорено је!

 

Пут у средиште земље

 

С јесени, колега је дошао камионом, истоварио угаљ предузећу, а М... је лично шмрком опрао и орибао шлепер, како би кромпир колегама из индустријске производње утоварили у чисто. Потом је сео у кабину камиона и у пријатељском ћаскању одвезао се пут рудника, ради чега је нарочито узео слободан дан од предузећа, којег је шефу најавио вај кад раније с образложењем како хоће да изврши непосредан увид у чињенично стање, ради превазилажења плурализма самоуправних интереса радника у пољопривредној и индустријској производњи.

 

Већ кроз три дана, ето ти М... у селу. Кажу њему људи, "дед`, приповедај нам ди си бијо и шта си тамо видијо".

 

"Стигли смо право пред рудник. То је једна здраво велика рупа у брду око које тако здраво смрди, та как`а торина, та да сто иљада мућкова полупаш и проспеш испред не би засмрдило доста. А на уласку у рудник стално цури црна вода и слива се бог зна ди, а од запаре и прашине, која се стално издувава напоље, не може ни напоље да се дише. Тамо унутра се ништа ни не види, него сви пре нег` што уђеду мору да ставу шлем и на вр` шлема лампу, ал ни то није доста, него још сваки у руку носи још једну лампу, пошто је доле од паре и прашине мркли мрак, па без обзира на сијалице по зидовима, сваки види тек кол`ко му пијук домаши."

 

"Ајав", чуде се људи. "А како су подељени у том послу?" 

 

"Има ји највише са послом да крљу стене са пијуком. Има ји који бушу жилаве стене са бургијама, а има ји који стављаду експлозив кад је стена тол`ко тврда да јој ни најјача бургија не мож` ништа, нег` се она скрља. Други гуру мале плекане вагоне с искрљаним угљом узбрдо до малог воза, па како теру у оном мраку, судару се, јер се не види и ту је многи без руку и ногу, а неки и без главе осто. Ту је доле така бука, јер све одјекива, да не могу ни да причаду, један са другим, а кад миниру, у том паклу ди се ништа не види, мора бригадир сваког да напипа и извуче напоље, да не би ко страдо. Па опет су несреће честе. Има да у стену пробиједу водену жилу, па бегаду да ји вода не подави. Има на тим дубинама кисели` и сумпорни` вода, па ту никаква заштита не помаже и зато све смрди онако, а многе су те воде испекле и обогаљиље. Ал` још је горе кад из земље гас изађе. Он се и не осети, нег раду и они не зну јел га земља пустила, нег` кад кресне пијук ил бургија о кремену стену, кад изађе варница, он се упали, па бива и да људи живи изгору и од отог се ти што тамо раду највећма боју. Зато су ставили здраво дугачке цеви кроз ходнике, једне да удуву ваздух од споља, а друге да одведу ону тешку запару и прашину и гас. И треће, да извуку воду и киселину, а то све теру огромни мотори што на агрегате раде на мазут, та све дречи од ти` тешки машина а њи` теру машинисти што су до ушију умазани од уља и мазута."

 

"Ајав!", још више се чуде људи. "А имал тамо директора и инжењера, ко овде код нас?"

 

"Има, ал то ми је и било највеће чудо! Тамо и директор и инжењери мору стално да су доле с рударима у рудник. И кад год је нека опасност (а мал`-мал` је опасност), дрекне она сирена и ондак сви што су доле - беж горе и напоље! Ал` каква год да је трка, ондак они инжењери и доктори (имаду тамо и докторе јер су несреће честе), па и сами директор насупрот рударима што бежу напоље, они трче доле под земљу да виде јел ко осто ил` је повређен остављен. Јел је то њина одговорност, без обзира кол`ко је опасно. Буде и да се сруши читаво крило па затрпа рударе, да не могу ни по месец дана да ји откопаду, да дођеду до њи. Има доле у граду споменик рударима, у спомен томе што ји је једаред четрдесет одједаред затрпано и нису више никад могли да ји откопаду, а месец дана су бушили брдо и оно се стално опет рушило и још је рудара изгинуло што су се борили да дођу до затрпани. После месец дана су прекинули јер није било више вајде, јер су сви сигурно већ мртви, па да због мртви не страду живи. Знате, рудари се тамо под земљу сви држе ко браћа, јер су сви у једној невољи."

 

"Ииии!!! Па тамо је ондак здраво опасно!"

 

"Нег` да шта је! Кад се прид улаз сретнеду, они што излазиду кажеду онима што улазиду - `срећно`. Тамо код њи нема `добар дан` ко код нас. А кад изађеду са смене, са њи се све цеди вода и зној и црни су ко црни ђаво. И испред улаза у оно гротло све се црни од парти мртви` рудара - јел који су доле страдали, јел` који су од последица умрели. Јер та кисела запара и прашина од угља (она је ко на брашно самлевено стакло) многима је запушила плућа па су од тога и умрели.

 

"Сачувај боже!", чуде се људи. "Па јесу л` бар плаћени добро за тај, тако тежак пос`о?"

 

"Плате су им велике - трипут веће него наше. Ал` од отог тешког умора и посла, троше много на свирку и кафану, па ни њине породице нису срећне с отог. Боже, шта сам тамо у граду видијо жена у црнини - јал` за мужом, јал` за сином, јал`за братом, јал` за ћаћом. И јако и` је мало који су и дочекали пензију. Ако пензију доживи, сваки добије загуш па га удави, ил од срца ил` од ракије млади умреду. Ја за десет њини плата не би један дан тамо радијо.

 

"А јеси л` се и ти сишо тамо под брдо?"

 

"А-а! Сачувај боже!"

 

"Па што? Па зато си очо", чуде се људи.

 

"Па јесте, тео сам. И пошо сам с колегом, тео је да ме одведе доле, да видим како је и `тео сам да и ја пробам. Воледу они кад се когод занима за тај посо, волу људи кад им се посо уважава."

 

"И?"

 

"Кад смо ушли у оно гротло, има двесто метара пешке кроз онај смрад и запару. Ал кад сам видијо како стотине пацова трче кроз оне тунеле и по цевима, нисам мог`о да издржим! `Та људи, откуд овде тол`ки пацови!`, а они сви у смеј! `Та доле ми све радимо, и док је смена не излазимо напоље. Доле и једемо, а ни нужника немамо`.

Док сам се разабрао, каз`о сам им: `Ви сте јако велики радници и јунаци. Ја сам дошо чак из Баната јер сам тео да видим тачно како се то из земље угаљ вади, јер код нас брда нема и нема ни рудника. Ја сад знам да сте ви највреднији радници и још сте јунаци јер нема опаснијег посла од вашег. А видијо сам кол`ко сам мого и што нисам видијо, доста ми је што сам чуо, а чуо сам да има још пет нивоа оваки под земљу. И кад се вратим у Банат, причаћу како је, што сам видијо и чуо - ко да сам видијо, јер таки људи ко што сте ви, таки не лажеду и не измишљаду`. А они се само смеју и кажу да поздравим Банаћане и да ји се сетим кад будем кадио пећ. Утим дође лифт и они уђу. Један од њи ми викне `Срећно` и одоше у средиште земље.

Ондак сам се окрен`о и изашо напоље. Само сам ћут`о и поздравијо сам се тако сас ш` мојим домаћином и очо на `фтобус да се нисам осврно ни једаред."

 

А људи - ћуте.

 

Повратак са пута у средиште земље

 

"Кад сам сео у афтобус, ондак сам почо да мислим. И мислијо сам до Београда и после сам мислијо у афтобусу до села. И кад сам се сишо у село на станицу, мислијо сам до куће и кад сам дошо кући, мислијо сам. И за вечером сам мислијо. И кад сам се ујтру пробудијо, био сам ваљда уморнији нег` што сам бијо кад сам лего. И цели следећи дан сам мислијо, и још сутра дан сам мислијо и прекосутра... Ондак је после ручка жена почела да виче:

-Ај шта стално мислиш, само мислиш, па кот`куће си а ко да ниси кот`куће, па тео си да видиш ди се вади угаљ, ваљда мислиш да си само ти то видијо и нико више на целом свету, та говори једаред шта мислиш, јел мислиш да ми сви око тебе не мислимо шта ти је, јел` да се бринемо јел` да се не бринемо, дал ти је штогођ пофалило, причај човече, шта си замуко, па сви ми морамо да мислимо због тебе, не знамо шта мислиш, а само ти знаш шта мислиш, ми лепо не знамо шта ти је!

Е ондак ко` да сам се пробудијо, па сам јој реко: `Е, добро си рекла, сад седи за астал да ти приповедам`. И приповедо сам јој све до довече, ал`ју је све јако занимало (ви њу знате, све је занима). Прекино нас је Г... јер је тражијо улар да доведе краву (ми смо заборавили ка` ће краве и нисмо отворили капију). Ондак је жена, као била бесна: "Боже, човече, стално комендије правиш, накаљаћемо једаред због тих твојих комендија". А мило јој било што сам прво њојзи реко, ем што воле она прва да зна, ем да зна да није штогођ друго.

 

"Па јесте", коментаришу људи. "Ал` шта си мислио целим путом, и после?"

 

"Е, шта нисам мислијо!? Прво сам мислијо да ми јако много и тешко радимо и како ми је после, под моје старе дане Бог дао да видим и шта је тежак пос`о и шта је вредан радник. Прво сам мислијо да је наш кромпир јефтин спрам тог њиног угља, а сад, после, мислим да ни сто приколица кромпира за једну приколицу отог угља није јефтино. Прво сам мислио да је расподела у друштву неправедна због тога што је наш кромпир јефтин. После мислим да је расподела неправедна због тога што је угаљ јефтин. У социјалистички савез су нас учили да смо сви једнаки и да се расподељује према раду. Ко већма ради, највећма и прима. Ал сам својим очима видијо људе који највећма радиду и већма примаду од нас, ал` то што примаду ни близу није спрам кол`ко би по тој правди требало. И ондак ми је пало на памет како су они тамо доле ко` браћа, сви ко` један, а горе чим из те зле невоље изађеду, пиједу, тучеду се. Једни исти људи доле су једно, а горе су ти исти људи друго. Па се мис`им, Боже, а што су ондак таки`, а ондак оваки? И сетим се:

`Без невоље нема богомоље.`

Ондак ми падне на памет да мислим: а како би ја правилно расподелијо? А ко је то учинијо да жито, кукуруз и цунцукрет растиду на земљи, а угаљ под земљом ко и гвожђе? Па разгађам, ако је сунце тако далеко а од његове топлоте све расти што је на земљи, кол`ко је онак тек врела земља у дубини, кад угаљ, што је из веће дубине више топлоте, а онај што је најдубљи и најцрњи, само тај челик топи у високим пећима, што ни ковач у ковачници ди гвожђе топи не може да га истопи. Па се мислим, како сам ја био бесан и сумњо да је њин пос`о лак, а наш пос`о тежак, а наш пос`о леп, на ваздуху на њиви, у природи, ди све цвета и ди све гледаш како под твојом руком и са твојим старањем расти и множи се. И живина и стока те воле и цени јер је раниш и служиш им, а сирота не зна да ћеш да је закољеш. Па ми падне на ум да ни то није праведно, ал ми на то никад ни не мислимо, а живимо на рачун те стоке и свог тог растиња. И све тако..."

 

"И...? шта си смислијо?"

 

Смисао пута у средиште земље

 

"Прво сам смислијо да каква год било, расподела не мож` да буде праведна, ал да је нарочито неправедно ако расподели једнако. Па ни два зрна, ни два клипа, ни две стабљике кукуруза на њиви нису једнаке. Овце издалека изгледају све једнаке, па опет кад се приближиш, сваку познаш. А тек људи. У милион два иста не мо`ш наћи. Матер два брата роди па се разликују, и близанце кад роди опет разлику прави, а сваки има другачију душу и другачијим животом живи.

Та сами Бог једаред да добру жетву, а једаред лошу. Некад да четир` детељине да купимо у годину, а некад ни једна не ваља. Па ни Свеци нису једнаки по части, а Пророци иму Велики и Мали, а и анђели нису једнаки, него су пре свих Ар`анђели, па `Ерувими, па Серафими, па тек за њима Силе, Власти и Госпоства. А и на земљи силе, власти и господства нису иста, него се и међ` њима зна ред и распоред. И ту смо у праву, ал` само донекле, а често погрешимо.

А шта је правда, то ми не можемо да знамо, само нам се чини ово је праведније, а ово неправедније. А што је то тако распоређено, то нико не зна, само Бог. Па ни он није једнак, него је главни Отац, а за њим Син и Свети Дух. А и у науку (наука, то је за М... био марксизам) исти су Маркс, Енгелс и Лењин, ал` опет је Маркс први". И који се ред како примио, то је најбоље ми да не кваримо, ако нам није нужда, кад нам већ зло не чини. А ми овде треба да смо срећни, јер нам је Бог дао земљу, ко Израиљу, ди мед и млеко тече. И то је цела истина, спрам оног што сам ја видијо како се људи мучу, а ви знате како се мучу они људи што у градовима једни другима на главама живе, а исприт` куће ђубре бацаду.

 

Људи се чуде, али у себи. Чини им се да је све некако тако како је М... смислио, али не би да кажу. Тада су владали богоборни комунисти, а људи су знали да они никако не воле да се уз њихову науку спомиње Бог. 

 

* * *

Наравно, о овом разговору су одмах обавештени "они који треба".

 

"Бах!", рекли су они "који треба" - "Кога је брига шта размишља један задружни тракториста. Ко` да је то па нешто важно!"

 

М... никад није позван да уђе у партију.

 

Ни он није никад поднео молбу.

 

Није га ни било брига хоће ли га звати.

 

Нико није смео да пита што га не зову.

 

Прошло је пуно година и комунизам је пропао. Пропала је и задруга у којој је радио М... Иако је отишао у пензију, јако га је болела пропаст те задруге, и још не може да је преболи, иако су комунисти преболели и пропаст задруге и државе и свега у шта су се клели животом. М... често каже: " Тамо је радило двесто људи, та како је то одједаред на вечито дато неком који се прико ноћи обогатијо, а никад ништа није радијо, па ни то што је тако јефтино погодијо није платио, а нико му не одузима. Та ди је та држава, да  му то узме, да врати задругу, да иму млади ди да раду..."

 

Пре пар година сам заједно с њим био у Цркви у том селу, на служби. Кад су читали дародавце, окренуо се и изашао напоље. Мрзео је што су међу њима двојица накупаца, који су се брзо и лако обогатила на туђој муци и раду.

 

И даље га боли неправда.

 

Данас каже: "у време комуниста је било праведније него данас, јер је двесто младих људи радило, а данас двесто младих у селу нема пос`о". И јако се љути кад му пријатељи кажу како четири године пред банкрот задруге ни један од тих двесто запослених није избацио ни навиљак ђубрета из задружних штала.

 

Наравоученије:

 

Сам Бог зна шта је правда и ми то не можемо дознати. Он нам је дао слободу да оцењујемо правду, мада често грешимо, па нам се некад и сам Бог чини неправедним. Када се нешто учини као очигледна неправда, опет народ каже: "Ко зна зашто је то добро".

 

Некад је човек тврдо уверен у своје мерило правде и може да му се учини да га је погодила неправда. Онда, кад осмотри све, види како је истина супротна од онога што му је раније изгледало очигледно. Ако је човек честит и благоразуман, па га уче погрешно безбожни људи, опет може видети истину, јер је Господ казао: "Блажени чисти срцем, јер ће Бога видети", а Бог Господ је Истина.

 

Добро је, али није довољно само спознати истину. "Ја сам Истина, Пут и Живот" рекао је Господ...

 

...који је свог ученика, кад га је назвао "праведним", опоменуо:

 

"Зашто ме зовеш Праведни? Нико није праведан осим јединога Бога."

 

Један Човек

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Најважнија личност у међусобним пословним односима између попа и црквењака је попадија. Ако се црквењак од почетка свиди попадији има загарантовану будућност код тог попа и на тој парокији. Уколико се црквењак којим случајем, што због његовог или њеног карактера или нечега другог не свиди попадији, може да рачуна с тим да ће у скорије време престати да ради као црквењак. Ово нема много везе са црквењачким вештинама или његовом домишљатошћу интелигенцијом, појачким могућностима или познавањем парокијана и церковних служби.

Дакле једном речју ако се црквењак свиди попадији може бити благо ретардиран али  успех црквењачког посла му је загарантован. Уколико се не свиди може бити Никола Тесла но црквењак више бити неће или хоће ако не буде имао среће али с тешком муком и на обострану жалост, тачније тространу и попадије и попа и самог црквењака, јербо никакво његово доказивање ма колико се упињао неће му помоћи да се представи бољим него га је попадија "провалила од првог дана".

 

Зато је најважнија ствар сваког црквењака да освоји попадију. Наравно не мислим при том на неке ванбрачне односе, него да јој се просто допадне као онај који ће њој лично савршено одговарати као црквењак. Попови непотребно имају пуно проблема са црквењацима уколико се они не свиде попадији, јер онда увек над попином главом стоје речи попадије :" Да ти није онога смотаног црквењака, сам би имо и више пара и мање проблема са парохијанима" .

О овој значајној улози у церковном животу мало ко је писао и размишљао сем оне једне књиге св.Јована Златоустога о свештенству, а могуће је и да је сам мученик св.Јован имао неки црквењачки стаж па му је из дотичног искуствено било јасно да и о томе треба прозборити коју паметну реч.

Ако сте читали од Сремца поп Ћиру и Спиру , могли сте схватити да је цела она ујдурма управо била због попоадија е не толико због самих попова који би братски живели до краја свога поповског живота да није било тих попадија.

Тај фактор у цркви звани попадија некада је важнији и од оног званично најважнијег људског фактора званог владика.

Је штоно кажу црквењаци кад диване међусобом : " Владика би хтео и поп би мого , ал попадија не даде!"

 Тако многи послови у цркви пропадају или се успешно завршавају управо захваљујући овом фактору.

Један део попова је стога сматрао да је најлакша варијанта искључити попадију из цркве, те онда њихове попадије нити долазе у цркву нити се Богу моле, него само седе кућама клевећу парохијане и гоје се.

 О тијем искљученим попадијама ја овом приликом не би говорио, јер је млого тога писано и говорено, али о онијем укљученијем бих мало диванио ако немате ништа против.

 

Дакле као што рекох обавеза сваког црквењака када дође нови попа на парокију јесте да се допадне попадији. Не мора то бити неко класично шлихтарско понашање, мада ни оно понекад не треба бити искључено. Довољно је понашати се са уважавањем и понекад рећи по коју реч хвале  на рачун попа у присуству попадије или пак на рачун саме попадије. Лукавост црквењака би била и у томе да покаже одређену дозу сажаљивости према тешком положају попадија у савременом безбожном и секуларном друштву де ништа није светиња па ни попадија са попом заједно.

 

Е тако ја као сваки прави и паметни црквењак добро стојим са попадијама, јер знам одакле ветар дува.

Но ни нашим попадијама без обзира на сву моју намћорасту и лукаву природу није баш увек лако.

Док попа иде по селу и свети водице попадија је често та која најављује водице на телефон. Она је та која прави просфору. Она је та која подиже децу и бави се кућном економијом јербо попа нема каде. И на крају она је та којој парохијани много чешће и много искреније поверавају своје најтајније тајне.

 И тако док седим код попе у кући и чекам да се он врати из епархије од владике , са нестрпљењем какве ће вести донети, пијем кафу са попадијом. Отићи код владике увек је ризико и никад не знаш да ли ће владика критиковати или похвалити попу. Знате и попови су људи па и међу њима има суревњивих а та суревњивост често уме да пређе у завист па и пакост. Те кад попа оде код владике никад не зна да ли га је неким поводом из неког разлога неки од његових колега тужибабио за нешто. Те попа мора бити вазда спреман , а одлазак у епархију је ондак за попу као одлазак на суд. Па сад, на том суду може испасти праведник, а може испасти и велики грешник. Све је то лутрија, мада и од самог попе доста зависи.

Док ми тако чекамо телефон непрестано зврца. Те зове колега други попа да види шта је било код владике. Те зове неки комшија као наводно баш сад му нешто итно треба попа. Те зове неки даљи рођак кога попа помаже док он у великом граду студира, наводно да пита за здравље. Сви нешто зову изокола питају а нико не сме да пита оно што га заиста занима, а то је : јел дошо попа и шта је било.

Поред тих позива , јављају се и парохијске снаше , које би да се исповеде , па онда даве попадију по пола сата својим страшним хришћанским недоумицама.

Попадија седа за сто поново , па поново скаче на телефон, па се поново враћа, па се нервира. 

-Ево сад ме ова зове , а то јој је стоти пут да пита за благослов да пије више од две кафе у току поста , каже нервозна је и неможе да се суздржи.

- А ко јој је реко да пије мање кафе? -Питам ја попадију.

- Та нико јој то није казо , сама је увртила у главу , и тако сваки дан зове и пита за ту кафу, ја просто не знам шта више да јој кажем. Ако кажем да пије више , онда она запомаже како се боји да ће се острастити, ако јој кажем немој ни да пијеш , онда она мени каже лако је теби ти си попадија, па можеш да се исповедиш и у по ноћи.

- Па ништа попадијо ти кад јој чујеш глас прекини везу.

- Ију па то не смем никако, онда ће одма дотрчати до цркве да се жали попи како сам ја безобразна, једаред јој је ћерка спустила слушалицу, шта зна дете, и она је одма дошла да објасни попи како му је жена безобразна.

- Е та не зна човек шта би со тим нашим народом, здраво је болестан, ма за све је крива ова криза...

 

И онда мало поћутимо. Али телефон опет зврцка. Попадија се опет јавља, опет слична или иста питања, она одговара колико зна и уме, опет се нервира и све тако у круг.

- Знаш црквењак кад смо били на оној другој парокији, а онај тамо црквењак је био баш неки намћор.

- Који јел Пера?

- Ма да тај.

- А знам ја Перу. Није он лош човек али ето од како му је жена умрла не трезни се.

- Е па јесте , никад није био трезан. И тако кад смо ми тек дошли тамо , он зове у пола 6 изјутра један дан . Ја се јавим а он каже " Овди је црквењак итно ми треба господин попа , знате госпоја, мени је баба сад умрла , овог момента."

- Е свашта и у пола 6 зове да каже да му је баба умрла тог момента?

- Па да. А ја му на то кажем: " А јел ,тa реците ми, јел се сад њој негде жури кад нас зовете овако рано?". И од тад нас је Пера замрзео, тј. мене, никад није хтео да уђе у кућу а камоли да попије кафу самном.

- Ето, има свакавих људи. А како вам је било на претходној парокији. Мислим каки су људи били у цркви и у селу ?

- Та шта да ти кажем мој црквењак. Кад смо тек дошли , на првој литургији био намесник служио са мужем. Кад се служба завршила стојим ја са децом у порти храма и упознајем се са народом. У том ми прилази један декица од 70-ак година и пита ме:" Та госпоја, да ја вас нешто приупитам, ако смем?" . Кажем му ја нека пита слободно, а он ће ти: " Та госпоја, да нисте Ви можда, да извинете босанчерос?!"

- Ето ти. Матор човек а такав простак. А тако је то кад дођеш на нову парокију, ти никад не знаш ко је ту нормалан а ко будала.

- Па да, једном тако, па било је то месец дана по доласку тамо. Негде између Божића и св.Василија, муж овако исто отишо код владике, па је и преспавао у граду код своје родбине.Тако да сам ја била сама са своје 3 мале деце. У 6 и 20 лупа ми неко на врата ко суманут. Ја сва буновна и уплашена узмем држало од лопате, па сад реко ако нас нападне макар да се браним нечим, и станем поред врата али их не отварам, питам :" Ко је ?". Кад  са друге стране дере се човек:" САВА, ХАХАХА, СВЕТИ САВА!!" . "Молим?!" викнем ја, а он : " Хахаха, ја дошо да купим свећу да имам за славу" Тад тек отворим и одем до храма да дам господину свећу, ал нисам могла да издржим и упитам га:" Реците ми господине је ли Вама данас слава? Који је данас празник ?"  - " Ma није, моја слава је свети Симеун, него ја се јутрос сетио а пошто радња ради од 6, мислио сам да и теби тад почиње радно време." одговори ми он.

- Е па да, тако и овде мисле да је поп увеку Цркви од ујутро до увече, а неки мисле и ноћом да је туј.

- А жене ми се увек исповедају, чим чују да сам попадија имају неку неодољиву жељу да ми причају своје проблеме. Неће код попа него се мени јадају. Тако јуче кад сам била на фризури упознам једну и после фризера она иде као исто мојим путем те успут поче да ми прича: "Ту сам ја из суседног села, овде долазим на фризуру већ годинама, нико боље не намести фризуру кад идем на свадбу него ова наша Милка. Знаш, попадија ја сам преварила свог мужа. И сад то мене једе, ноћу сањам како је он сазнао. И гризе ме савест и јако ми је тешко. Ја њега јако волим"."Па признај му то све. Ако га волиш, реци му" кажем ја њој. " А не, не, не долази у обзир. Нема шансе. Оставиће ме. Нећу. Знаш нисам ја хтела да га преварим, али имам јако злу свекрву. Једноставно сам морала." објасни она све мени и наведе "разлог". " Па ти иди онда у храм, па се исповеди код свештеника. Можда ће ти бити лакше, мада ја мислим да треба да кажеш мужу." рекох јој.
"Јуу, ју, ма де код попа, они се друже. Одма ће му рећи" одговори ми она. И ту сам ја њој још пола сата цртала о светој тајни исповести, и да је то тајна и да свештеници не смеју никоме да открију и причају и да немора баш у свом селу да се исповеди ако јој је то проблем. Али све џаба, она тера своје. Те ми на крају рече: " Слушај имам ја једну идеју. Да ја теби све лепо испричам, а могу и да ти напишем и ти се онда исповеди код свог мужа место мене. Немој ништа бринути, платићу ти." 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Православни Срби у Банату, као и сви Срби, славе Крсну Славу. Како је то уобичајено у нашем народу, и они имају нека своја посебна схватања којима су допринели великолепности овог доброг хришћанског обичаја, којег се од незапамћене старости, са страхопоштовањем држе.

 

Кућевни Светац

 

Банатски Срби у челу „астала" на почасном месту држе славску икону а светитеља који је на њој живописан зову „Кућевни Светац" , сматрајући га заступником својих молитви пред Богом. Шта више, сматрају га за најстаријег укућанина. Чак шта више, сматрају га  јединим сведоком свих молитви, весеља, радости, славља, туга и жалости генерација укућана, кумова и пријатеља.

 

„Светац је увек био са нама", веле. То је једини живи укућанин, који говори својим ћутањем, јер се из наше куће „само с Богом разговара“. Он је једини од свих наших још присутан и познаје баш све наше. Познаје чак и заборављене рођаке, кумове и њихове пријатеље, чак и ако ни њихово име није остало у сећању укућана. Он их је једини све лично упознао и моли се за њихову душу Богу, чак и ако се укућани, уз свештеника (који матичне књиге покојних парохијана води) приликом годишњег освећења не сетимо. Све наде побожних укућана су у њега уложене, наде да ћемо се опет сви окупити у последњи дан „кад буде опште Воскресеније“ и заједно, њиме заступљени, ступити пред Страшни суд, кад се Христос врати на земљу, да суди живима и мртвима.

 

Икону кућевног Свеца побожни банатски Срби ретко мењају новом. Обичај је налагао да стару икону оставе икону у месној цркви или просто оставе у кући када се иселе у друго место, да би Светац остао и молио Бога за покој душа њихових старих, који су сахрањени на месном гробљу. Често су овакве иконе остављане у гробљанским капелама и капелама крај којих су се налазиле „свете водице“, где се у тузи и невољи побожни хришћани особо усрдно моле. Догађало се да се кућевни Светац јави новом власнику куће у сну и опомене га, да поред свог Свеца и њега треба да слави.

 

Икона кућевног Свеца је стога велика светиња и велики је грех поступати према њој на недостојан начин.

 

Приповедаћу вам, међутим, о једном Свецу кога Банаћани страхопоштују, а ретко се нађе фамилија која га и слави.

 

О једном страшном Свецу који редовно походи Банат

 

У Банату влада велики страх од „Светог Тиодора“, за којег верују да походи Банат небом сваке „тиодорове недеље“ Великог поста, коју зову и „хромом недељом". Неки тврде да „Свети Тиодор невидљиво језди небом ноћу на белом хромом коњу у пратњи два Света Аранђела, Михаила и Гаврила."

 

Пошто су „у страху велике очи“, овом призору је народна машта додала свашта. У селу Д... бабе причају како су тиодорски коњи врани, а у селу У... приповедао је један веома стари човек како ову поворку Светаца прати „хроми деда Давид који тера хроме коње“. У свим селима Баната сујеверни причају како Свети Тиодор за собом вуче ораће ланце, а којегде машта додаје на те ланце и букагије, па тиме објашњавају грмљавину која се на небу каткад јави током „тиодорске недеље“ и ако јој време није. Било је људи који су дали да им живопишу икону Св. Тиодора на коњу белцу, некад и са она два Архистратига на коњима, поред Св. Тиодора – Светим Архангелима Михаилом и Гаврилом. Румуни о Светом Тиодору приповедају читаве бајке, које су много непријатније од српског сујеверја и у којима су „Тиодорски коњи" крвожедна чудовишта, прави демони ноћи.

 

Наш велики етнолог Александар Филиповић темељно је истражио ово старо веровање и доказао да се ради о древном предању које потиче још из незнабожачког доба, а које је сујеверни народ приписао Светом великомученику Теодору Стратилату. Свети Теодор је у доба христоборног цара Диоклецијана мученички пострадао јер није хтео да напусти веру Хришћанску на царску заповест, а житије овог Светитеља је записано у Житијима светих. Изабрао је мученичку смрт и одрекао се високог достојанства у царској војсци, да не би похулио, да се не био одрекао Господа. Његове Свете мошти данас чува сремски манастир Ново Хопово, где су донете из цркве у Инђији, пошто су чудесно сачуване иако се црква запалила услед удара грома. У том манастиру  је у младости служио чувени Банаћанин, јерођакон Доситеј Обрадовић, пре него што се, послушавши старца игумана, отиснуо у свет да изучи мудре књиге како би на корист народну посвећивао тада неписмени народ и његове прваке уразумио. А зна се да је послушање монаху више од молитве и поста.

 

Мукотрпно је просвећивање народа напредовало, а нарочито уразумљивање народних првака. Кад су успостављене редовне школе, охолост је обузела велики број школованих, па им се благоразумно познање сврхе просвећености помутило, и побожност су исмевали као сујеверје. Отуд данас школовани често неће, а необразовани и не може да сазна ништа  о великом Светитељу Теодору Тирону и манастиру у коме чува мошти Светог Теодора, наша Света матер, православна Црква.

 

Како преварити Тиодора?

 

И тако, до данас остаде сујеверје о некаквом страшном Тиодору, који кажњава оне који га не поштују, него раде на „тиодорски петак“. Пошто сујеверне жене знају да „не ваља радити“ уочи „тиодорске суботе“, а не може се баш ништа у кући један дан не радити, за сваки случај оставе нож или маказе у прозор пред спавање, како би превариле Тиодора. Јер Тиодор, убеђују себе оне, зна које га нису поштовале, па „оће да им се јави“ ноћу и залупа им на прозор. „А кад види да је домаћица оставила маказе или нож у прозору, мислиће да их је ту оставила да му покаже како ништа није радила, јер се сетила да је његов дан био“.

 

Тако је на пример у селу ... баба лепо рекла унукама да не шију, и објаснила им како не ваља, јер је „Тиодорски петак“, али једна од њих није хтела да послуша: „Баш ме брига за твог Тиодора и твоје бапске приче, ко је то још видијо“ – и још се смејала. А у глуво доба ноћи, све укућане је пробудила страшна вриска те девојке. Кад је дошла себи, рекла им је да има велику страву, јер јој је један страшан човек бесно залупао на прозор громогласно вичућиче: „Ја сам Тиодор, дошо сам да ти се покажем, да видиш ко сам ја, сад ћу ја да уђем, јао теби!“ Укућани су јој одмах објаснили како је само страшно сневала, а баба јој је одмах прометнула жеравицу кроз кошуљу, да отера „страву“. И ујутру је пустила девојку да дуже спава, а касније, кад је доручковала, казала јој је: „А зар ти нисам лепо казала да не шијеш уочи Свеца! Сад добро пази, јер да знаш, може да те из куће извуче и пода својим коњима да те копитама изгазиду!“

 

Ова девојка је напустила хришћанску веру, цео живот провела као атеиста и тако је и умрла. Али, никад, никад више, до краја живота није шила на "тиодорски петак" иако је била кројачица по занимању.

 

Пуно има таквих прича, а ја ћу да вам приповедам како се кроз један сујеверни страх указала Божија мудрост, слично ономе што је писано:

 

"Сила се Божја у немоћи показује."

 

Тиодор прогонитељ

 

Била два добра другара Р... и П... . Пошто су се годинама веома слагали као колеге на послу (то је било у безбожно доба комунизма), кад се П... женио,  окумио је Р....

 

И остали су добри пријатељи и као кумови до краја живота. Међутим, овде није причи крај.

 

Иако су и Р... и П... били поштени и ваљани људи и чак Бога признавали у то богоборно доба, нису били побожни, а за цркву уопште марили нису, мада нису ни били њени непријатељи. У животу су се добро снашли и може се рећи како су и они и њихове породице живеле угодно.

 

Како су послом прешли у исти град, Р... је уз запослење помало покушавао и да тргује, па се укључио у трговину старинама. Да би такав трговац добро зарађивао, пошто је обрт мали и спор, ваљало је да купи старину јефтино, а прода скупо. Лепо му је ишло, пошто је тада било пуно људи који су мислили да су све старе ствари безвредне и за бацање. Р... је уз остале старине трговао и старим иконама, међу којима су се често нашле и славске иконе. У доба комунизма, лакоми и богоотступни су нарочито јефтино распродавали светиње побожних предака из домова, који су у доба њихових очева и дедова били гостопримљиви домови Господњи.

 

„Шта ће ми та старудија у кући, само да ме плаши“, говорили су безумно, не знајући да је „страх Божји почетак мудрости“.

 

На тај начин би у бесцење продали сопствену дедовину и очињу светињу, а новац потрошили нетрагом, баш као у оној народној пословици:

 

„На чибук је деду попушио, подерао оца на опанке.“

 

Власти су биле богоборне, скоро као у време цара Диоклецијана који је погубио Св. Теодора. Међутим, оне овај пут нису хришћане и њихове светиње черечили и бацали љутим зверима, већ су њихове судбине предавали у власт злих људи који су често имали и зверињу ћуд. Трговина светињама такве није много занимала.

 

У послу ове трговине је учествовао и наш Р... На ретким иконама се могло добро зарадити, он је препродао неколико оваквих икона и на њима зарадио боље него на било којим другима без великог труда.

 

Међутим, "Боља је сува кора хлеба стечена трудом, него дукат стечен неправдом", каже наш народ.

 

Како је увече легао да спава, усни да иде улицом у мраку, па месечини. Одједном је налетео на једног крупног, снажног, опасног, бесно човека. Одело му скупоцено, златом проткано, плашт му на леђима црвен, златом порубљен. На грудима златан оклоп, а за појасом му сабља.

 

"Ко си ти, безобразниче, да налетиш на мене!? Знаш ли ти на кога си наишао!? Шта ће твоја рука на мени!? Сад ћу ја да ти покажем на кога си натрчао!!!"

 

Р... се окрене и почне да бежи, а онај га појури. И све му је ближе и ближе онај човек. У тој трци, Р... се све више умара. Таман му се учини да је измакао, али опет се изненада појави прогонитељ и појури га, претећи му и вичући на њега, Тако сву ноћ, па таман да га прогонитељ стигне, таман да га ухвати, а Р... се прене из сна и пробуди - сав у голој води.

 

Следеће ноћи, опет усни исто, само из даљине онај човек викне: "Ха, сад ћу да те ухватим!" и опет га појури. И треће и четврте ноћи исто. „Боже ме прости, ја се уморим кад спавам, а одморим се кад сам будан“, мисли се Р... И тако из ноћи у ноћ. Пролазе дани, недеље и месеци... а све исто, па се Р... врло забринуо за своје здравље.

 

Ишао је код лекара и свашта су му препоручивали. Те не смеш да једеш ово, те не смеш да пијеш оно, те требаш да вежбаш овако, те да се тушираш онако, те да легнеш у толико сати... Стигао је и код психијатра и код неуролога. И пилуле му преписивали. Испитивали му срце, мозак, крв, мокраћу... и ништа. Пио разне лекове али не помаже, невоља остала иста. Распитивао се код људи, да нађе бар неког ко је имао сличан проблем - бадава. Нико никад није чуо за такву муку.

 

Питао на крају врачаре има ли му помоћи. А Свака врачара бајаги зна све. Нема шта не знају оне.  Кажу му бабе: "Ти си навук`о страву", ваља ово и оно. И њему су протурале жеравицу кроз кошуљу, лупале ножем о шерпу над његовим креветом, остављале му конце под јастуком и испед врата, бајале  и свакаве враџбине "од страве" обављале, али ништа није вредело и ни једна бабина враџбина није му помогла, само је горе било.

 

„Изгубио јадан човек миран сан", говорили су људи, сажаљевајући га. А како је Р. био поштен човек и по природи веселе нарави, тиме је људима било тужније да га виде несрећног, како се мучи.

 

Једном приликом, досети се жена и каже му: „Та кад те већ сваку ноћ тај јури преко зидова и башћа, питај га шта си му тол`ко скривио да те јури“. Р... прихвати женин савет.

 

„Некад је добро жену послушати“, вели стара народна мудрост.

 

Кад је заспао, ево га прогонитељ: „Ха!“, каже, „е ове ноћи ћу те баш стићи!“. А Р... се у сну сети шта му је жена рекла, па му каже: „Ал` ко си ти и шта сам ти ја тол`ко скривио да ме јуриш?“ А прогонитељ му каже: „Ја сам Теодор, а шта си ми скривио то ћеш знати кад те стигнем!“... и јурне опет за нашим Р... који се у бежанији претури и упадне купине и оне га по лицу изгребу. А када се опет ујутру пробудио у голој води, измучен од бежања и скривања – оно сво лице у сну изгребао сопственим ноктима. Све одмах исприча жени како му се казао прогонитељ. Чуде се обоје, а ни једном ни другом на памет не пада о каквом Тиодору се ради. "Е, ко би то могао бити, па ја не знам никог ко носи такво име", вајкао се Р...

 

Онда се догодило да се Р... преселио са породицом у нови стан. У новом стану већ прве ноћи није сањао Тиодора. Недеље су пролазиле. Прошла су два месеца и пита га жена: „Је ли, ти сад лепо спаваш, немаш више ноћне море?" „Не", одговори јој Р... „Мора бити да Тиодор не зна где сам, јер сам се одселио. Изгледа сам му побегао".

 

Не може се преварити Тиодор!

 

Ех... Још исте ноћи усни он како неко лупа из све снаге на вратима новог стана. И тако, у сну, Р... отвори врата и има шта да види. Како је отворио врата, а на вратима исти онај Тиодор, сав кипи од беса, страшан, намрштен и огроман, већи од врата:

 

-          А-ха!!! Мислио си да се од мене сакријеш!? Е сад ћеш да видиш шта ће да ти буде!!!

 

И ухвати Тиодор нашег Р... ручердама за гушу, а овај њега за зглобове, да не би био задављен. Рвали су се и јурили по стану, па Р... некако успе да се ископрца из тог гвозденог загрљаја и заграби кроз врата, низ степениште на улицу, а Теодор за њим, вичући: „чекај, чекај, само, док те стигнем, не можеш ти да се сакријеш да те ја не нађем". И таман су ноге Р... отежале, таман је обамро од умора и умало да га Теодор стигне, и пробуди се.

 

Тако опет из ноћи у ноћ, све по старом, наставила се јурњава годинама. Оно, истина, није сваке ноћи. Некад га Тиодор остави на миру, па му не долази у сан. Некад састави и две недеље мирног сна. А некад заређа ревносно, па јурњава из ноћи у ноћ. Све у свему, никад мира ноћу. Кад год треба да легне, Р... само мисли:  „Боже, оће `л Тиодор и ноћас?"  

 

Само кад заноћи негде на путу, или оде на одмор, Тиодор га остави на миру. Али, како се врати кући, опет иста јурњава.

 

"Боже, па ко је тај Тиодор и шта сам му баш ја толико згрешијо!", често се вајкао Р..., и не знајући да крштена душа иште одговора од онога ко зна шта њој треба боље од ње саме.

 

Бог, па кум

 

Прошло је пуно времена, попустила је мржња комуниста према хришћанској вери, пошто је сав народ видео да је њихова комунистичка вера лажна, а да су и сами комунисти престали у њу да верују, пошто је зло човеку ако дуго живи и упрвља се према лажи. Само мали број је остао оних који су још тврдоглаво мрзели Бога, Божију Цркву и побожне људе.

 

У то доба је кум П... отишао у пензију. Од уштеђевине је у родном селу, близу града где је провео радни век, подигао нову кућу, у којој би провео старе дане и потом оставио деци у наследство. Да би све било као што ваља, дао је да се изради и нова икона крсне Славе. П... је дуго година због запослења морао да буде члан комунистичке партије и стога није славио славу, нити држао иконе, јер су комунисти ригорозно проверавали да ли су чланови њихове партије заиста одустали од „назадних обичаја". „Лепо, знају кад је слава, па ти пошаљу неке да купе прилог за децу и траже да их пустиш у кућу, да ти напишу признаницу, а све завирују по кући да виде је ли упаљено кандило или свећа“, говориле су жене. Сада, кад више није било притиска и шпијуна, хтео је П... да се врати кућном реду, онако као што су и стари његови. Дао је да икону изради тада чувени живописац, монах, на златом опточеној дасци. Икона је у истом манастиру освећена.

 

Светац је у кућу стигао уочи крсне славе П... На „навечерње свеца“  (тако се у Банату назива дан уочи Крсне славе) икона постављена на зиду, па је потом и свештеник обавио освећење дома и пререзао колач с домаћином. Потом је П..., како благочестиви обичај налаже, позвао пријатеље „на светац“, а нарочито и обавезно свог вољеног кума Р...:

 

„Куме, дођите нам на светац.“

 

За кума је приправљено нарочито место - у челу стола, под иконом Свеца.

 

Кад је Р... ушао у кумову кућу, укућани и гости су га радосно поздравили. Али, тамо има шта да види! Над местом у прочељу, баш тамо где он као почасни гост треба да седне, њему иза леђа, на зиду, огромна икона са које га право у очи гледа његов дугогодишњи прогонитељ, мучитељ и смртни непријатељ из сна - кућевни светац његовог кума!

 

Кумов Тиодор!

 

Гледа га у очи Свети Теодор Стратилат. Намргођен, под светлошћу кандила и свеће, сав опточен златом. У очима, под мргодним веђама, гнев цапти. На рамена му два љута лава, канџе исукали и зубе искезили. И златно сунце на прсима његовог јуначког оклопа се намрштило и немилосрдно га гледа. Страшан јунак у својој златној одори, под пурпурним плаштом и шиљатим сребрним копљем на леђима. Оштру сабљу кривошију десницом је већ исукао из крвавих корица. Као да ће сваког тренутка да загрми:

 

- Ха! Дед, седи сад за мој астал кумујеш, јуначе! Пробај да ми окренеш леђа - оде теби са рамена глава!

 

„Мени су се од страха обе колене о`цекле", причао је после Р... Само је руком био позвао кума да дође.

 

- Куме... овај... знаш, ја... ја морам прво насамо... морам прво насамо ја да се помолим твом Свецу... Молим те да изађете сви, морам ја с њим нешто да се разговарам насамо.. Знаш, твој Светац... То је у ствари мој Тиодор... Онај мој Тиодор...

 

„Бог, па кум", каже наш народ и свечари су испунили кумову молбу. И они и гости су изашли из собе и оставили Р... насамо са Свецом.

 

Р... никада ником није хтео да каже шта је Светом Теодору исповедио и шта се с њим разговарао. „Шта смо се разговарали, то знамо он и ја.  Ал` на крају сам молио Тиодора да ме више не јури". Зна се да је Р... после молитве на слави био уобичајено расположен (Р... је по својој природи био веома духовит, али и изузетно осећајан човек). Весело су провели славско вече и Р... је кумовао под иконом Светог Теодора још много година потом, у весељу.

 

Светог Теодора више никад није сањао.

 

Нисам више чуо да је Р... препродавао старе иконе. Питао сам људе је ли престао са тим послом. Нико није знао да ми каже. Али, људи су говорили како му се вратио миран сан после „разговора са кумовим свецем".

 

„Вратио се човеку миран сан", говорили су људи, срећни што весељак више не пати.

 

Р... је касније, када су га задиркивали, због Тиодора, говорио:

 

„Немој да те кажем Тиодору, знаш, ми смо сад другари!“

 

Наравоученије

 

Када се крштена душа, не држи побожно у свету и не мари за Свете тајне, Бог је ипак не заборавља. Ако је крштени човек честит, макар случајни сусрет са божијим угодником, макар и на основи сујеверног страха о коме је слушао од својих старих, макар и због неправедности коју је чинио из незнања, у његовом срцу може да се роди страх Божији, који га може вратити на пут честитости.

 

„Страх Божји је почетак мудрости", речи су Духа Светога, записане у Књизи Проповедниковој Светога Писма.

 

 

 

  Причу ову послао ми је један човек

 

 

 

Код старог мрачајског проте на парокији живи је један намћораст, како то данас кажу, човек са посебним потребама. Ја мислим да он нема  никакве потребе сем да малтретира људе око себе.  Иначе лик је у време СФРЈ био неки функционер комунистичке партије и дуго времена кључни човек за заустављање грађења Цркве у том селу. Кад год би се мештани организовали да граде Цркву он би ишао од једног до другог и претио им, уцењивао их, или чак подмићивао да саботирају изградњу. Био је оно што се каже страх и трепет у селу а људи га нису двоструко волели , прво зато што је био сатрап а друго зато што је изгледао тако како изгледа. Истина има и руке и ноге за разлику од Ника Вујичића али је  низак , са великом носином , изразито мршав и оно што га је чинило инвалидом је велика грба као у камиле на леђима. Овај презир према његовом изгледу је постојао само зато што је био ђубре од човека. Како је пропао комунизам тако је пропао и он лично и народ је престао да га презире и почео да сажаљева. Но и поред тога сажаљења било је немогуће помоћи му , јер његова гордост то није дозвољавала.Како  себи да дозволи да народ којега је он прогањао сад помаже њему убогом грбавцу .

 

Састављао је крај с крајем и на крају мрачајски прота, који се није обазирао ни на шта, не толико због њега колико због његове породице ( жене и деце) почне му помагати новчано и свакако . Доносио му је гардеробу за децу, храну, плаћао комуналије и све друго. Но грбавац никада није имао речи захвалности него је заједљиво и сикћући вазда говорио како га поп срамоти пред селом , и да му се на тај начин свети за оне протекле године кад је он попове саботирао и цинкарио дебеу. Све те његове ујдурме највише су трпели његови ближњи деца и жена. Кад му је ћерка поодрасла удаде се за једног локалног маџара , паора са много земље , прешла из једне робије у другу што каже народ. Истина тај маџар је био човек добре душе али као и сви паори много је пио. 

Једном приликом у село се вратила млађа жена која је неко време живела у Африци те је довела своје дете , наравно црнче . У башти кафане поред редовних сеоских локатора и по неког бизмисмена и неке омладине,  седели су  грбавац и  прота. Утом наиђе баш та  жена гурајући у колицима црнче  а грбавац заједљиво добаци жени што је баш те ствари морала да ради са црнцом . На чега га прота спусти: " Па шта ако је црнац, макар није Маџар!". Кафана се заори од смеха. А грбавац не могући да издржи почне да псује Бога и Цркву и попове и све по списку из црквеног календара те се дерњајући баци у неки комунистички занос да присутном народу објасни како су попови лопови и како Бога заправо ни нема , него је та религија "опијум за народ" и одлична прича за поповски бизнис. А прота се смеши па на крају кад је овај стао са хулама и комунистичким манифестом, прота мирно рече:" Псуј грбавче, псуј, и ја бих га псовао ( мислећи на Бога ) да ме је таког наказног створио!" . Тек тад се кафана претвори у стадион од громогласног смеха а грбавац подви реп црвен као деда мраз у лицу и оде кући.

 

 

- Де си брате, помаже Бог !

- Бог ти помогао, ааа видим послушао си ме.

- Ето шта ћу , врућине су велике , а и шта ми то  сад значи.

- Па оно по правилу требао би да је носиш , али опет сви ће мислити да се шлепаш.

- Знаш ја је и обучем кад возим кола , шта знам ако ме заустави полиција да ме не дави.

- Хехехехе о Боже каки сте ви попови , само се шлепате.

- А шта да радим брате, пара немам , ко ће казне да плати , а морам ићи на посо да зарадим леба.

- Добро је оче што не идеш с мантијом и на посо , хахахаха , мислим није лако мешати малтер са мантијом. Ма лепо сам ти реко , људи ће те више поштовати кад је скинеш, сви знају да више ниси на служби у цркви и шта ти онда представља мантија , да добијеш пола кила парадајза више у продавници ... мислим без везе.

- Јесте брате али ко ће људима угодити, једни кажу вако други нако.

- То си у праву, не треба им ни угађати, али треба држати до неког свог достојанства. Мада ако те види владика без мантије и то мало што ти је оставио скинуће ти , хехехе.

- А шта ја тиме губим?

- Ништа брате , што се тиче овога света , али на оном свету можда опет имаш шансу да служиш литургију, шта мислиш.

- Ко ће то знати .

- Па јел ти фали?

- Види брате да ти кажем , не фали ми слава , не фали ми поштовање, не фали ми то да ме салећу људи и моле ово или оно , да ме снаше пропитују , и парохијани зову у свечаре.

- Па ето видиш оче , не фали ти ништа, хехехехе, сем пара јел , хахахахаха!

- А шта да радим , некада сам имао пуне џепове пара и породицу на окупу , пуну кућу људи, разне пријатеље , а сад ...

- Да знам , немој сад о томе ...

- Знаш фали ми недељом кад устанем ујутро ... хм , фали ми ... кад устанем и одем до храма уђем у олтар , гледам оне одежде за службу , стојим тамо у олтару као чтец после тридесет година службовања ... слушам колегу како произноси возглас , некад се замислим ... некад ми сама уста крећу изговарати те молитве па се зауставим ... и једина ми је радост кад на евхаристији  узмем епитрахиљ приђем часној трапези , узмем причешће у руке , агнец ... али увек ми прође нека сцена кроз главу из претходних села где сам службовао, сетим се неког од црквењака или чтеца, како су они мене тада гледали и одежда које сам носио.  И увек се сетим те девојке ...

- Божја воља, оче , шта ту ко може.

- Ма каква Божја воља, моја воља Црквењак, моја , ето, да се нисам својом вољом то вече нолико нацврцо та девојка би сада била жена са двоје троје дечице , а и шта ми вреди сад да диваним , кад је све готово. Знаш Црквењак ја сам њој одузео могућност , одузео сам јој живот , а живот је време које нам је Бог дао за спасење за покајање , а ја сам то својом вољом њој узео.

- Оче , брате , није Бог циција , знао је он и пре него се то десило шта ће се десити , и неће он девојку стрпати у пако зато што си јој "ти одузо неко време" . 

- Па јесте брате Црквењак није циција , Он није циција , али је живот тежак . Непрође дана и ноћ а да се не сетим те сцене , и аута и кривине и брзине и кочења и ударца  , све ми је стално пред очима, никад мира немам. Јел имаш неку ракију ?

- Имам ову неку домаћу брљу , ајд сипаћу ти , оћеш и кафу?

- Може, ал прво ракију.

- Немаш бриге падре, саћу ја . Ево . Него где си сад?

- Ту сам горе у манастиру код игумана, зидам му тамо неки конак.

- Па јел те плати?

- Ма плати он мене добро , можда и превише.

- Па шта си онда скуцан опет, ето дакле поправља ти се стандард, хехехехе.

- Види брате , знам ја да си ти весо човек , и да оћеш да ме тако орасположиш, немој се ти због мене једити . Ово је мој живот и мој крст, ја се више немам чему смејати . Други су много оплакали због мене и завијени су у жалост, самим тиме ја немам право на радост.

 

 

 

 

 

 

НЕ КУНИ СЕ ЛАЖНО

Истинита прича из сеоског живота

Догодило се то у доба кад су Србијом владали комунисти, а епархија била без владике.

Нова мода

Село ... у Војводини настањено је поштеним, вредним и тврдоглавим људима, који су јако "држали до реда", онаквог како су научили да држе од својих старих. Својим "редом", јако су се поносили пред сељацима суседног села, који су се са своје стране поносили тиме што су "напредни" и "модерни", и били веома расположени према новој моди - комунизму. Било је то доба технолошког напретка у целом свету. Трактори, комбајни, разне пољопривредне машине... мукотрпни рад наших сељака нагло је олакшан, а комунисти су све тековине напретка човечанства приписивали себи. Пошто сељаци нису баш правилно могли разумети страну реч "модерно", себи су објаснили како реч "модерно" значи ново. У селу су долазили трговци старинама и збуњеним сељацима продавали јефтино урамљене фотографије светаца или их уз доплату мењали за старе славске иконе. Многе домове су сами њихови домаћини и домаћице лишили древних уметничких дела с благословом цркве, ради којих су се њихови преци лишавали плодова свог мукотрпног рада, да би свом потомству оставили икону Светитеља, који их молитвено заступа пред Богом. Трампу славске иконе за пролазну моду, правдали су на разне начине.

- Дошо човек, каже, скуљпа старе ствари за музеј. Пита, имате л' ви штогод так`о? Па имам старо чикмеже. Одлично, ја ћу вам платити. И извадио одма новце. Ја га примила у кућу и он кад је видио икону, каже, јел бисте продали. Ју, наопако, ди ћу да ми кућа буде без Свеца. А који је то ваш Светац, пита, и каже - донећу вам ја модерну икону. И стварно, дош`о и дон`о ми и одн`о ту стару, а још ми разлику платио, дао две банке, таман да ћерки дам за ферије. И гле какву ми је лепу нову  икону дао за ту чађаву, стару, никакву.

Тако су полако те лепе нове, модерне (папирнате) иконе смењивале "оне старе, никак`е" (уметничка дела старих мајстора), које су завршиле Бог зна где. У селу се чак појавио "мајстор" који је у чираке "наглављив`о" сијалична грла и жицу за струју, "па кад дође попа, он само ту сијалицу укључи, то је уместо свеће, лепо, ново, модерно, а и не трошу се новци, па ено и у цркви испред олтара уместо свећа сијалице сад гору, а исто и на лустер црквени и у кандила".

Нова мода у цркви

Кад је село остало без свештеника, њихову парохију је опслуживао свештеник из тог "напредног" села, који је такође био члан комунистичке партије. Сељаци су били добри хришћани, православци, али услед своје тврдоглавости и наивни, наиме, иако свесни колико је чудно, да свештеник буде истовремено и комуниста, веома су га ценили ради његовог поштења. Нису се досетили да су комунистичке власти ради подизања угледа својим кадровима у цркви такве свештенике обилно финансирали, како би им накнадили то што  одбијају да наплаћују богослужбене услуге. А поменути свештеник је уз то примао масну накнаду као функционер и од "удружења свештеника" које црква није одобрила, али га је одобрила и издашно финансирала комунистичка власт.

"Како је добар тај наш попа! Та он неће ни динар да узме кад дође у кућу, а за венчање и крштење мораш да га јуриш! Па шта ако је члан партије, па тако је време, мораду они да се довијаду да и` не стрпаду у затвор, ал да је човек поштен то је и Богу најважније".

И лукави "попа" је ослушкивао глас наивног народа, па је понекад објашњавао да су се "и незнабошци спасли ако су били поштени, праведни и честити" и како то пише у Светом Писму. Тако је у селу заборављена заповест Апостола: "ко од олтара живи, од олтара нека се и храни",а суревњивост између два села је допринела да "попа" буде омиљенији у парохији којом администрира и где су, како је сам говорио, "парохијани побожнији и већма привржени вери и цркви".

Тада им је на ум пало да се надмећу са суседним селом и покажу како је њихова црква "модерна", па су прикупили новац за куповину мотора, који је требало да покреће звона на црквеном торњу. Е, сад се "попа" нашао на муци, пошто је знао да му у његовој рођеној парохији никад неће опростити ако овима омогући да буду "модернији". Частољубље у међусеоској суревњивости се лако претвара у вређање, а увреде у дубоку мржњу. "Попа" је стално одлагао и одлагао постављање мотора, а сељаци гунђали да мотор у црквеном торњу пропада од зиме, кише, снега и говорили: "Па ми га нисмо купили голубовима, него да звони `ерувику` и гласи наше мртве".

Трајало је то стање годинама, а онда је и "попа" из суседног села умро, па су оба села остала без свештеника. Опслуживали су их свештеници из околних места, кад могу и кад хоће, свакако или никако. Годинама је то трајало, а сељаци се чудили што бар црквени одборници (тутори) не ангажују мајстора да постави мотор на звона и чудили се старом црквењаку који на томе не инсистира, већ се "онако матор пење на труле басамаке торња да звони", па су то објашњавали његовом ревношћу. Двојица тутора (председник и секретар црквеног одбора) и црквењак су објашњавали сељацима: "не ваља се да мећемо мотор на звона, без благослова, па ни свештеника, а ни владику немамо".

Страшна заклетва

Једног божијег дана, рукоположен је владика. Убрзо је прегледао епархијску документацију и кад је видео бројне молбе сељака, рукоположио је у селу ... младог свештеника. Село одмах притисло новог свештеника: "оче, знате онај мотор за звона...", а свештеник позове одборнике да чује о чему се ради.

"Оче, ми нисмо за то да се звони мотором. Нама је лепше да се звони овако, ко што се звонило од кад је света и века".

"Па добро, ако је то став одбора, онда ни мени не треба мотор за звона", одговори им свештеник. "Хајде да онда продамо тај мотор, па да за тај новац купимо ново мало звоно, пошто вам је оно старо пукло  и не звони лепо", предложи им свештеник.

Међутим, у звонику нема мотора. "Неко је укр`о мотор из звоника, из Цркве", констатовали су тутори. "Ко би то могао бити?"

Ствар се за час прочула по селу. Сељаци су се одмах досетили да су исти људи (два одборника и црквењак) били ти који су тражили прилог и скупили новац за мотор, а потом одлагали његово постављање и на крају били против свега". Идеја да су ова тројица украла и продала део црквеног инвентара, за час се проширила селом. Међутим, "гора брука него мука", каже наш народ. "Ала ће нам се сад смејати комшије из суседног села, које смо толико зачикивали, да је наша црква `модернија`".

Онда је, што се каже, одборницима и црквењаку "цело село село на главу": "Ђубре маторо", говорили су црквењаку, "нама те је било жао што идеш пешке на вр` торња да звониш, па ради тебе смо скупили новац за тај мотор, да теби буде лакше, а ти си га   укр`о с оном двојицом, од цркве сте украли и мет`ли себи у џеп!" . Врло брзо се јавила сумња: "Председник одбора је изнео мотор из звоника ноћу, откључао му је и помогао црквењак, а секретар је колима мотор одвезао и препродао."

Сумња се лако претварала у мржњу. Са овом тројицом више скоро нико у селу није хтео ни да говори. Прошли су месеци. Једном, након службе за храмовну славу, кад је Црква била пуна, изађе свештеник пред олтар и каже:

- У нашој је парохији велика сумња у људе најближе цркви. Није хришћански да се људи сумњиче, а опет, ако су и урадили какво зло, хришћанска је дужност опростити брату који кривицу призна и покаје се. А ако неко неће да им опрости, нека такав зна да је Господ опростивши блудници њене грехе, рекао људима: Који је без греха међу вама, нека први баци камен на њу!" Дакле, позивам сву тројицу да признају јесу ли или нису истините оптужбе о којима се у парохији прича.

Сва тројица изађу пред свештеника и изјасне се да они нису криви, да нису украли и препродали мотор, већ да не знају о чему се ради, јер "има свакаквих лопова на свету, и таквих који имају све кључеве и могу да без провале уђу и украду и изађу закључавши, као да нису лопови ту били".

"Да се закуну!" виче народ. И шта ће, свештеник их на јеванђељу сву тројицу закуне.

Секретар одбора је говорио заклетву: "Нисам украо црквени мотор. Нисам га изнео из цркве и нисам га продао. Не знам ко су лопови , нити сам им помогао." Говори он тако, а за сваком реченицом сва тројица изговарају "кунем се!"

Потом се село смирило, а кривица је приписана незнаном лопову, кога ће Бог казнити.

Страшна казна

Није прошло пола године, стари црквењак је погинуо у звонику. Трули дрвени степеник је пукао и он се стрмекнуо низ степенице и сломио врат, умревши на месту.

Нешто касније, по свршетку божије службе, излазећи из цркве, умро је председник црквеног одбора, од срчане капи.

Неко време затим, такође након божије службе, по изласку из цркве, разговарајући с људима у порти, занемео је секретар одбора. Кад су га сељаци одвели код лекара, он га је прегледао и рекао им: "Доживео је мождани удар и изгубио је моћ говора, јер је тромб у могзу оштетио центар за говор".

Онда су се парохијанима отвориле очи да виде оно што су реније гледали, а нису и разумели. Одмах су се сетили да је заклетва двојице одборника и црквењака била крива. Сетили су се зле судбине председника одбора и црквењака и несреће секретарове и веома су се уплашили Бога, који кажњава грешнике, који грешнима прашта ако се искрено покају. А ко није без греха? И врло су се уплашили Божије правде, која је спора али достижна, јер, као што народна пословица каже: "У Бога су вунене ноге, али гвоздене руке". Јер они сви знају за Божју заповест "не куни се криво", а свих Десет Божјих заповести се сваке године објаве у Црквеном календару.

"Страх Божји је почетак мудрости", вели Проповедник у Светом Писму.

Несрећник је живео још две године у здрављу, али онемео. Редовно је одлазио у цркву, моливши се Богу у сузама. "То за шта се моли, то је сад између њега и Бога", тихо су коментарисали сељаци, сажаљевајући немог грешника, који је, сматрали су, од Бога изабран да сведочи неумољивост праведне Божије казне за кривоклетство.

Јер се наши сељаци не разумеју у богословље. Они знају да читају Вјерују, Оченаш и Богородице Дјево и одговарају на служби. По неко зна свој славски тропар. Знају да је Бог на небу, да је Бог Отац, Син и Свети Дух, да је Отац послао Сина да страда за наше грехе и да кажњава грешне и награђује праведне и да нико није праведан као Бог. Знају да је свако дужан да буде добар и поштен и да је Бога опасно срдити. И знају они да су Апостоли Господњи били сељаци и рибари, а не учени богослови.

А Богу није важно да ли ће његов дом бити нов и модеран. Он то ни не гледа. Наш Бог је Бог истине и правде, па гледа ко говори истину и ко чини правду.

Људе можеш да слажеш, али Бога не можеш.

 

Причу ову послао ми је један човек

 

Многи мисле да деци није место у Цркви . Ови намргођени и горопадни из Цркве њима смета дечја дрека, ови антицрквени мисле да попови и луди верници киње децу у Цркви .

Неки руски светац, не могу да се сетим који , са децом је диванио озбиљно а са одраслима детињарио .Код Руса има тих јуродиваца светаца...

Најчешћа заблуда код црквених људи је да су деца безазлена .

Али деца имају нешто  што одрасли немају, а то је чиста вера и поверење, деца у Цркви то најбоље показују.

 

Мали чтец 

Мали чтец има 6 година, долази на сваку литургију , иако је то рано јутро он је ту пре многих старијих. Улази у олтар побожно крстећи се , узима свој стихар и прилази попу по благослов. Затим облачи стихар и чтецира све време потпуно усредсређен на свој посао .Све обавља  предано , озбиљно и одговорно. После једне литургије кад је посклањао ствари из олтара које је требао, прилази ми.

- Црквењак а где буде Бог кад ми ујутро уђемо у Цркву ?

- Сакрије се.

- Аха , а где?

- Па у олтар.

- А како кад ја увек стојим у олтару а никад га не видим.

- Знаш како, постане невидљив.

- Аха  , а како ја да знам где он стоји да му не би стао на ногу ?

- Лако , ти само пажљиво ходај и он ће се померити да ти не смета.

- А како то да Бог мени не смета?

- Па зато што ти служиш ту у Цркви а њему то пуно значи , разумеш ?

- Аха сад разумем.

И кез од ува до ува.

 

Сиромашни дечак

У Цркву је повремено долазио један јако сиромашан дечак . Ми нисмо знали да је он сиромашан и да нема ништа. Отац му је  био алкохоличар и породица је живела бедно. Повремено би пре школе са пуном ђачком торбом долазио и стајао неких 15-20 минута замишљен , а затим би одлазио.

Једног дана нека жена из његовог комшилука је рекла попу да је он јако сиромашан и поп је узео кесу од прилога и дао му те паре. 

Следећи дан дечак није дошао у Цркву. Није дошао ни наредних месец дана. Дошао је тек после два месеца , ишавши из школе , на брзину је ушао пољубио иконе и изашао. Поп га је зауставио на излазу и питао што га нема и да ли му нешто треба.

Дечак је одговорио да неће да долази у Цркву да не би љутио Бога, јер његов отац алкохоличар кад је видео оне паре што је дечак донео из Цркве терао га је да сваки дан иде у цркву и тражи паре. 

 

Девојчица која се увек смеје

У Цркву је долазила са мамом девојчица која је увек имала осмех на лицу , а после литургије би сијала од среће.  Никад нисам провалио у чему је фазон . Али причао сам са девојчицом и дете је потпуно нормално. Увек би се орасположио кад погледам у њу , ма у каквом стању да се налазим.

 

Банетов клинац

Бане је добар човек, прост и побожан, стално долази са својим малим Алексом  у Цркву. Мали је штоно каже народ "живо дете", немиран је и несташан до краја. Али није злобан. Послушан је углавном но и својеглав истовремено. Једаред на вечерњем богослужењу стари прота је био чредни . Изашо прота из олтара и стоји пред царским дверима и чита молитве кад утом отварају се царске двери а мали Алекса стоји на дверима и узвикне : "Танан !" , поваљали смо се од смеха а и прота је. Јадни Бане се избламирао , дотрчи и однесе клинца , после се дуго извињавао проти . А прота једнако виче "Ма нема везе , Христос је реко пустите децу к мени".

 

 

 

 

 

 

 

 

Била два другара у време кад нико жив није долазио у Цркву њих двојица су долазила .

Дешавало се да од 10 недељних литургија на само једној буде још неко сем њих двојице и попа. А тај неко би обично била нека баба.

Тако је то трајало годинама и никад се нису питали имали Бога кад само њих двојица долазе у Цркву и нико други не долази. Временом су обојица пожелели да постану попови. Свиђало им се то служење у Цркви, мирис воштанице, ехо појања у празном Храму , дим кадионице, свештене одежде , вечерње , јутрење, литургија . Веровали су обојица у Бога и није им било тешко лети и зими по блату и снегу да иду пешке до удаљене Цркве 7 километара.

 

Прошло је отад много времена .Један је и даље желео да постане поп , други више није. Више нису деца , имају децу која су скоро узраста каквог су они били кад су долазили сами на гробљанску Цркву 7 километара од села.

 

____________________________________________________________________

 

 

- Ало е брате !!!

- А ?

- Е јесам те пробудио ?

- Е јеси брате , јес то ти?

- Ма да ја сам , чуј , нећу те задржавати , идем у недељу у манастир , звао ме владика и реко ми да идем , рукоположиће ме у ђакона.

- Ма дај ...

- Е стварно сад ме звао владика, па ако ти није проблем , волео бих да дођеш.

- Ако Бог да и нађем неки превоз ето ме.

- Е важи онда видимо се.

- Поздрав.

Уф ... колико је то сати ... већ 9 ... аууу ... требо сам раније устати ... баш сам загино. Попио сам кафу , кроз главу ми само пролази та гробљанска Црква и како смо скоро чини ми се јуче били клинци. Сећам се свега . Увек ми је сунчан дан кад се сетим гробљанске Цркве , и увек је лето. Сећам се и Јоце , он је млађи од мене , после је уписо богословију , завршио , оженио се , радио као вероучитељ... крпио крај с крајем... хвала Богу да је и то дошло већ једаред.

Недеља

 

Улазим у манастирску Цркву , видим Јоцу у олтару већ је обуко мантију , смешно ми га је видети у мантији , ја начиним кез а и Јоци смешно и он се смешка из олтара. Излази владика завршава се јутрење . Ђакон доводи Јоцу до владике , овај му целива руку сагиње се владика полаже руку на Јоцину главу , чита молитве из неке огромне књижурине, таки требник још нисам видо. Чујем ди говори да Јоцу рукополаже у чтеца.

То тако иде прво у чтеца , затим у ипођакона, а онда у ђакона, после тога иде поп и на крају владика после тога нема више.

То су чинови.

Затим даље нисам чуо , читали су ту неке молитве а тад је вероватно рукоположен за ипођакона а то ти је вако народски речено половина од ђакона.

Затим му метнуше неку огромну чинију у руке налик тањиру од метала неког и ставише га испред олтара да стоји , а већ су Јоци обукли стихар и везали му неку машњу на леђима.

Све је то мени и смешно и занимљиво.

И стајо је тако Јоца пола литургије архијерејске.

А у међувремену позову ме калуђери у олтар и ја уђем, и народа је било у цркви .Мене тако да неко веже и метне ми тај тањир који је нолики ко лавор ја би пуко од смеха ту пред народом, ал Јоца се јуначки држи, знам да сам му се приближио и лупио нешто да се не би зауставио смејати, ал реко нећу да му загорчавам живот .

У олтару видим двоје владика један овај наш и један онај страњски што једва прича српски. Ту је дошо и мрачајски прота јер је Јоца код њега на парохији. Прота је срећан , драго му је, види се то. Кад је прота почео да произноси возглас оним његовим турбофолк гласом , калуђери се за певницом поваљаше од смеха. 

Затим Јоци узеше онај тањир , уведоше га кроз царске двери у олтар  ( а за оне који не знају , царске двери су она врата на средини иконостаса као каубојска врата кроз које једино свештеници пролазе и стају на свето место пред трпезу на којој само свештеници могу стајати) и ту владика опет метну руке на њега и дадоше му ону велику књигу и владика чита све по реду и затим рече да га рукополаже из чина ипођакона у ђакона.

Затим узеше га попови за руке ко мало дете и стадоше га водати око часне трпезе( а за оне који не знају часна трпеза је онај астал у олтару пред којим стоје попови кад врше службу и на њој се припрема причешће и освећује зато се и зове часна , код нас је одвојена од народа иконостасом а код шокаца није) у круг ко на крштењу и на венчању кад иду али мало брже и пева се свјати мученици тропар . Затим је ишло причешће попова и тад се Јоца први пут у његовом животу причестио као клирик , добио је у руке парче освећеног леба које је Тело Христово и пијо је из путира вино које је Крв Христова . И Јоца се толко уплашио да кад су му дали у руке поповски молитвеник( а то се још зове и служебник), руке су му почеле дрхтати . И ја му ондак приђем и рекох му да издржи још 15 минута прочитаће он једну јектенију пред олтаром и то је то . Но салаба сам му утеха био , не постаје се поп сваки дан. Мада није то нешто страшно. Него та остварена жеља, она је страшна, просто видим да Јоца не верује да му се то дешава.

Кад се то све десило изађе онај владика да проповеда , са страњским акцентом.

- Браћо и сестре , ове данас смо хиротонисали нашег брата Јована у чин ђакона ...И ја никоме не саветујем да одабере свештенички позив, јер сви смо позвани да се крстимо и као лаос да се спасавамо. И сви ћемо ми стати пред Бога и одговарати за свој живот на земљи. Али свештеници ће одговарати и за туђе животе. Зато кажем да никоме не саветујем да буде свештеник. Да будемо хришћани свима саветујем. Али свештеник боље немој да будеш. И то вам кажем као свештеник. Наш брат отац Јован сада кад је постао ђакон мораће да иде у народ и да мисонари , да се труди, да свима буде близак , да ради на винограду Господњем, да иде где га пошаљу , да иде од поштанског сандука до поштанског сандука, и да ради све што је потребно за спасење народа и на корист Цркве...

 

И тако је владика диванио још неко време са оним његовим чудним акцентом оно за поштанске сандуке је поновио још пар пута и то да није паметно изабрати бити поп , мада многи попови мисле да су паметно изабрали јербо лепо живеду и добро зарађују , а шта ће рећи кад стану пред Бога изгледа да су то заборавили да ће се десити, а можда и мисле да се неће десити.

Приђем Јоци у олтару да му честитам и тад умал се нисам заплако , грунула ме сећања и емоушни , сетих се Јоце кад је био клинац како се пентро на звоник и лупо у црквено звоно у сред поднева без иког повода, и како је поп излетео из парохијског дома мислећи да се нешто дешава и како је Јоца после вико да није намерно него пошто је штркљав да је само мало закачио главом ... и сетих се како смо дуго диванили после литургије о стварима вере и били срећни што смо ту где смо при Цркви иако ту нико не долази од ових што се зову нормални.

Брате како живот брзо  пролази ...